Досије 013

Сто четири године од величанствене победе српске војске у Церској бици

СРПСКА ПОБЕДА КОЈА ЈЕ ЗАДИВИЛА СВЕТ

• Прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама била је ремек дело ратне вештине, која  се и данас изучава на најпрестижнијим војним академијама света, укључујући и амерички Вест Поинт

Церска битка је вођена од 12. до 24. августа 1914. године, а у историји се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне операције одвијале у сливу реке Јадар.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на  Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа,  храбро оделевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да  Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремила се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати западно од Дрине, Команда је ссвоје распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, била је у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца.  Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору између Бијељине, Зворника, Прибоја и Брчког. Шеста армија, под заповедништвом генерала Поћорека, била је груписана у реону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем – Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда је главнину својих снага концентрисала на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је, донекле, изненадило српску Врховну команду.  Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства своје војске по главном стратешком правцу.

Борбе су почеле у зору, и то прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.  До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су, на фронту Шабац – Текериш – Крупањ, ширине преко 50 километара, борбе вођене све до 20. августа. Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, бројале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз логистичку подршку модерне артиљертије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180.000 војника.

Победи српске војске, поред невиђеног морала, хероизма и самопожртвовања, допринела је и јединствена стратегија, до тада непознат начин преласка из стратегијске одбране у контранапад, али и искуства из Балканских ратова. Протеривањем непријатељске војске до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа, када је ослобођен Шабац, окончане су тзв. Церске операције. Био је то почетак краја Хабсбуршке монархије.

У тешким борбама, Аустроугарска је имала 25.000 погинулих и рањених, а више од 4.500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тоја је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

Пресудну улогу у победи имала је Друга армија, као најзначајнија оперативна група, и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да у изненадном ноћном нападу овлада планином Цер, што је у коначном исходу и одлучило битку.

Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у церској бици, командант Друге армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе.

Та прва победа једне савезничке војске у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, али и битно ојачала морал савезничке војске.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, већ исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може одупрети знатно опремљенијем и бројнијем непријатељу.

ВРАЋАЈ ПАРЕ, МОМЧЕ!

  Један од највећи војсковођа српске ратничке историје рођен је у Комодражу 1856. године, а умро је у Чачку 1929. године. Учествовао је у два српско-турска рата, једном српско-бугарском, два балканска и једном светском рату. Његове победе над Аустроугарима на почетку и Бугарима, при крају Првог светског рата, уврстиле су га у ред најзначајнијих војсковођа света тог времена.

У заслужену пензију отишао је након две године пошто је, избацивањем Бугарске из рата, у великој мери допринео пробоју Солунског фронта и завршетку Првог светског рата.

Одбивши многе поклоне и привилегије, по пензионисању је живео у кући свог таста у чачку. Није трпео никакве повластице. Живео је с уверењем да се „отаџбини даје све, а од ње не узима ништа“. Зато и не чуди прича о његовој првој пензији, а коју су забележиле тадашње новине.

Наиме, Степа Степановић своју прву пензију није ни примио! Када је поштар дошао да му уручи паре, војвода га је једноставно послао назад са наредбом да се пензија смањи јер је – превелика!

„Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама“, рекао је војвода и збуњеног поштара послао натраг.

Приредио: СиБ