У посети…

Мирјана Шимуновачки, академска сликарка из Ковина

У ИГРИ БОЈА УВЕК ПОБЕЂУЈЕ МОЈА ДУША

• Сликање се може научити, али сликара чини његов таленат, његов поглед на свет, то је оно што његов рад чини јединственим, јер сликање је одлазак у неки други свет, игра са светлом, бојама, облицима, све на свој начин и…

У Дому културе ”Братство јединство” у Качареву отворена је заједничка изложба слика ковинских сликара Мирјане Шимуновачки и Драгана Ђорђевића. То је био повод да посетимо Ковин и са Мирјаном Шимуновачки поразговарамо о њеном раду, сликарству, уметности, родном Ковину…

Како она сама каже, сликарством се почела бавити рано, као девојчица која је волела и сликање и читање, али највише под утицајем свог оца који је и сам био сликар аматер. Наравно, током школовања имала је и подршку својих наставника и коначно, Мирјана је у Београду завршила Ликовну академију, у класи професора Стојана Челића. После једне године рада као стручни сарадник у Културном центру у Ковину, Мирјана се запошљава као професорка ликовног и музичке културе у ковинској Гимназији и економској школи „Бранко Радичевић“.

– Тек после одласка у пензију, 2000. године, почињем интензивније да се бавим сликањем јер морам рећи, рад у просвети не оставља довољно времена за озбиљно бављење сликањем. Сада више времена имам да идем у природу и да сликам, ослањам се на светлост и на боју, јачи колорит ми је посебно интересантан – каже Мирјана Шимуновачки и додаје да је, после година паузе, повратак на озбиљније бављење сликањем захтевало доста труда како би се све вратило у нормалу. Зато каже да се сликање може научити, али да сликара чини његов таленат, његов поглед на свет, то је оно што његов рад чини јединственим. Како каже, сликање је за њу одлазак у неки други свет, игра са светлом, бојама, облицима.

Мирјана је сликарка која се највише бави сликама природе, омиљени су јој јесењи мотиви из Делиблатске пешчаре, а као основну технику користи уље на платну. До сада је имала око 20 самосталних и већи број групних изложби, од родног Ковина, Сомбора, Суботице, Панчева, Смедеревске Паланке па све до Фриберга и Франкфурта у Немачкој.

– Тешко је набројати колико сам изложба имала, од Градске библиотеке у Београду и Центра за културу у Ковину па све до Фриберга у Немачкој, не могу рећи ни колико сам слика до сада насликала. Када слику завршим, тада престаје моја веза са њом, она може отићи негде у хуманитарне сврхе или на други крај света, то више не пратим – објашњава наша саговорница начин на који ради и додаје да је преко 150 њених слика до данас отишло у хуманитарне сврхе, за оне којима је потребна помоћ пошто сликари често уместо новца могу донирати своја дела у таквим акцијама. Како каже, учествовала је и на бројним хуманитарним ликовним колонијама а њене слике стигле су до САД, Калифорније, Луксембурга …

– Када је реч о неиспуњеним жељама, моја жеља је била да направим модну ревију са својим креацијама и пратећу изложбу, али то је данас све далеко од остварења, имајући у виду материјалну ситуацију, а и сама дуго нисам ништа урадила по том питању. Оно на чему сам посебно поносна је то да сам пре пар година у Културном центру у Ковину успела да организујем изложбу нашег познатог сликара Павла Блесића. То је била једна од успешних и добро посећених изложби у Ковину где сам приказала најбоља Павлова дела, из све три фазе његовог рада што је посебно пошто је реч о једном од најзначајнијих српских сликара који је створио свој посебан стил и који је био бриљантан како у цртежу тако и у сликању, раду на таписеријама, у свим гранама сликарства – напомиње Мирјана Шимуновачки, Ковинка по рођењу, која је и данас активна као чланица Савета галерије Културног центра и на тај начин доста утиче на рад ове установе, кроз реализацију изложби и традиционалног „Октобарског салона“. Због тога сама за себе каже да добро разуме ковинску публику, да зна шта она воли али напомиње да су мале средине, кад је реч о уметности, у другачијем положају него велики центри.

Ипак, као уметник који је цео свој живот провела и радила у свом Ковину, додаје да је Ковин, иако се променио током времена, као и цела земља, остао место у коме уметност има своју публику, а уметници, како и приличи, имају подршку локалне заједнице.

(Старт 013)