Посетили смо…

Јан Немчек, градитељ виолина, један од најпознатијих у Србији

ЗА СВЕ СУ „КРИВЕ“  ДВЕ ЖЕНЕ!

• Деда је продао два хектара земље и купио  прву виолину у породици Немчек

• Његов стриц није имао времена да му направи виолину, па је синовац је одлучио…

• Јан је не само велики градитељ, већ и велики дародавац

Ковачица свакако јесте место које треба посетити, не једном разуме се,  пошто само у њој можете  видети бројне галерије наивне уметности, затим, Спомен-кућу Мартина Јонаша, а ако се већ нађете у Ковачици,  попут бројних америчких, као и туриста из Европе и земаља региона, свакако посетите и кућу Јана Немчека, градитеља виолина и других жичаних инструмената. И то не обичног градитеља виолина, пошто је он јединствен по томе да све ради ручно у својој радионици, уз помоћ бројног алата, па чак одлази у шуме где сам бира  дрво од којег ће правити инструменте. И зато је он један од нацењенијих градитеља овог инструмента над инструментима у Србији.

Како каже,  док разговарамо у његовој радионици окружени дрветом, деловима инструмената и бројним виолинама, он је друга генерација градитеља виолина у својој породици. А све је почело после Другог светског рата када је његов најмлађи стриц пожелео виолину, која је за то послератно време била веома скупа.

ДАРОДАВАЦ

  Јан Немчек је и велики дародавац инструмената. Тако је он прву виолину 1992. године поклонио Илији Маринковићу, младом виолинисти, као и Уни Марији Вагнер, праунуци познатог немачког композитора Рихарда Вагнера, која је данас одрасла. Такође, већ 17 година победнику  Фестивала „Царевчеви дани“, незванично првом виолинисти Србије, поклања по једну виолину, а ове године, на 25. фестивалу по реду, Немчек је поклонио чак три инструмента и то најмлађим учесницима на овој манифестацији, која гаје изворну српску народну музику.

• Мој деда је био добар човек па је те 1945. године продао два хектара земље и купио ту виолину. Веома брзо су и мој отац и друга два стрица пожелела  инструменте за себе, а како новца није било, они су почели сами да праве себи инструменте, користећи алат који поседује свако сеоско домаћинство. После три године, сви су имали инструменте и почели су са свирањем, углавном на прославама по селу. Тако сам ја одрастао у породици музичара и окружен музиком – објашњава наш саговорник и додаје да је он тада пожелео да се музички описмени па је завршио музичку школу. А како његов стриц није имао времена да му направи виолину, Јан је сам започео тај посао и од тада се тиме непрекидно бави. Како каже, тада је у Темишвару, где је ишао по кутије за виолине упознао и Рудолфа Бартла, немачког градитеља виолина, који је живео у Румунији и који му је током Јанових посета открио неке од тајни овог заната.

Међутим, како Немчек каже, за то што је почео озбиљно да се бави овим занатом захвалан је двема женама, својој супрузи, која га је  подржала у томе да се потпуно посвети градњи инструмената као и Лидији Паржик Танасијевић, ћерки краљевског градитеља виолина Карла Паржика. Она је тражила млађег мајстора којем би пренела своје знање и тако је дошла до Јана којем је била ментор до краја свог живота.

• Она је значајна по томе што је била прва жена градитељ виолина, што многи не знају. Била је образована, говорила је пет језика и у свету је била призната и позната као познавалац виолина. Од ње сам добио право благо, знање као и длета којима је радио њен отац. Када сам почео еа радом на виолинама, контактирао сам стручњаке из Београда, међу којима је и Јован Колунџија, који су ме подржали када су чули како звуче моје виолине – каже Јан Немчек и додаје да данас, поред њега, градњом виолина  бави се и његов син, који је почео са 15 година,  као и његова унука, за коју каже да већ има и  веште руке и одличан слух, све оно што је добром градитељу потребно.

И. Владан

(Цео текст можете прочитати у штампаном издању Старта 013)