Досије 013
Веровао је да је човечанство унапред подељено на проклете и изабране
А ПРВИХ ЈЕ ДАЛЕКО ВИШЕ ОД ДРУГИХ!
• Био је оснивач најраспрострањенијег огранка протестантизма, а својом суровом етиком мукотрпног рада обликовао је судбину разних земаља, као што су Шкотска, Швајцарска и САД
Рођен је 1509. године у Нуајону, у Пикардији, а за позив свештеника студирао је на колеџима у Паризу, а потом је прешао на право похађајући универзитете у Орлеану и Буржу.
Прихватио је нову протестантску мисао пошто је чуо хомилију о врховном ауторитету светих списа коју је одржао Николас Коп, ректор Сорбоне. Одустао је од службовања у жупи у родном Нуајону и отишао у Базел, град са толерантнијом атмосфером. Тамо је 1536. године објавио своје главно дело Основна начела хришћанске религије. Тим делом је Жан Калвин избио у прве редове протестантских мислилаца и проповедника.
На путу кроз Женеву, 1536. године, замољен је да допринесе успостављању протестантске цркве, те је тамо остао две године, све док га нису избацили из града. У раздобљу од 1538 до 1541. Калвин је боравио у Стразбуру, где се оженио удовицом Идлетом де Бир, и ту објавио прво од бројних тумачења Библије.
Калвинова теологија била је радикална и мрачна, а пре свега његово уверење о предодређености, које је буајло наочиглед римокатоличког учења да сви грешници могу да се спасу ако се покају. Калвин је сматрао да је човечанство унапред подељено на проклете и одабране; већина је изопачена и не може се искупити; једино малобројне одабране је Бог предодредио за спасење. Исто тако, од традиционалне цркве се оштро оградио у другом смислу – настајао је на раздвајању цркве од државе.
На моралном плану био је крајњи пуританац. Своје следбенике је подстицао да се суздржавају од свих задовољстава и лакомислености – песме, плеса, коцке, пића, дангубљења, па чак и од шаролике одеће. Једини извор духовног уздизања и једина водиља требало би да буде Библија, а једина музика химне које певају. Ту су били гласови отаца, оснивача британске Северне Америке и основа морала малих цркава западне Европе, а нарочито религије Шкотске , земље која ће заузврат слати инжењере, учитеље и мисионаре по целом свету како би подигли Британску империју.
Калвин је 1541. позван у Женеву , где је провео остатак живота. Успео је да скицира нови устав државе којом влада самоуправа, што је био напредак, будући да је већи део Европе и даље грцао у под аутократским краљевима, принчевима и војводама. Никада није располагао неком формалном владајућом функцијом, али је де факто био градски управитељ, мукотрпно радећи на унапређењу школа и болница. Међутим, његова владавина имала је и суморнију страну – пастори су владали Женевом као парохијским домом, практично није било никакве разоноде. Градско веће је Калвинова Основна начела прогласило „светом доктрином, против које нико не сме да говори“.Библија је постала кодекс. Јерес, као и прељуба, кажњавани су смрћу.
Калвинова секта се раширила из Женеве, с подручја обнове нових пастора, и тадашњег протестантског Рима ка Француској, Холандији, Енглеској, Шкотској, Мађарској и Немачкој, где је на искушење ставила приземнија уверења лутерана.
(Према: Брајан Муни, Стварање историје – сто великих вођа)
