Досије 013

Ко је била Зузана Халупова (1925 – 2001)

ТЕТА ДЕЧИЈЕГ СВЕТА

• У Ковачици jе 18. октобра у сали Месне заједнице Ковачица одржан симпозијум о наивној сликарки Зузани Халуповој. Ко је била Зузана Халупова?

Есеј о њој је 2. августа 2001. године у дневном листу „Политика“ написао наш колега Јан Шпрингел, публициста из Ковачице.

Зузана Халупова рођена је 5. фебруара 1925. године као Зузана Корењова (отац Мартин Корењ, столар, и мајка Ана Корењова, рођена Галатова, домаћица). За сељака Адама Халупу удала се 1942. године. У браку није имала деце, па су теме и мотиви деце доминирали на њеним сликама, нарочито њена „ћерка“ Катка. Пре него што је постала позната по сликању, бавила се везом радећи за београдску „Народну радиност“.

Прву слику насликала је 1964. године, прву самосталну изложбу имала је у Дубровнику 1968. У иностранству је колективно излагала најпре у Братислави (1965), а самостално у Паризу (1969), Версају и Дизелдорфу. У тридесетогодишњој каријери насликала је више од 3000 уља на платну и приредила 78 самосталних изложби.

Од 1973. године сарађивала је са Уницефом, а од 1977. године са Унеском. Њено име нашло се у Светској енциклопедији наивне уметности штампаној на четири језика. Од 1970. објављено је неколико књига са илустрацијама Зузане Халупове: „Моја лепа Ковачица“, „Деца – моја радост“, „Златна књига черге“, „На славу божју“… Монографија „Зузана Халупова“ из пера словачких и ковачичких публициста изашла је 1994. године.

У Њујорку је ову сликарку, по „мами Градма Мосес“, галериста Пиетро Антонио назвао „мама све деце света“. Звали су је Мама Зузана или Тета света. Након краће болести, преминула је у Београду 1. августа 2001. године.

Увек је говорила да јој је у родном селу најлепше. Када су је београдски новинари после тријумфалних изложби у Француској питали, да ли би желела да, као и остали врхунски уметници, живи и ради у Паризу, одговорила је типично њеном карактеру, са дозом хумора: „Не, јер ме тамо зову Шалупова!“

Људски и сликарски кредо Зузане Халупове могао би се сажети у реченици коју је истицала током више од три и по деценије уметничког рада: „Волим да волим, мрзим да мрзим“. Репрезентативним изложбама у Братислави, Београду и Женеви прославила је 2000. године седамдесет и пети рођендан, вернисаж у Народног фронта у Руском дому била је такође јубиларна, седамдесет и пета самостална изложба.

У Словачкој је тада добила изузетно признање, највише које се додељује Словацима у дијаспори.

– Орден Белог крста трећег степена сам добила од председника Рудолфа Шустера. У сликарској каријери добијала сам разна признања, посебно од Уницефа и Унеска, са којима сам сарађивала најчешће. Овај орден је ипак, изузетак. Како пише у образложењу добила сам га за дугогодишњи рад за добробит Словака у Југославији и ширење доброг имена Словачке у области културе међу дијаспором, говорила је после повратка из престонице Словачке.

Коју годину пре Шустера, примио ју је тадашњи председник Словачке Републике Михал Ковач, у Београду је почетком деведесетих примио Добрица Ћосић, у Аустрији се срела са Рудолфом Киршлегером, цар Хирохито је у резиденцији на зиду окачио слику „Моја Ковачица“, док је Франсоа Митеран сликарку посетио у кући.

– Долазе нам у Ковачицу свакодневно знани и незнани. Диве се свету слика и селу сликара. Раније су познате светске личности поред боравка у Београду, обавезно посећивале и нас. Нисмо се сусретали само са политичарима – глумци Неро, Ани Жирадо, Урсула Андерс, Јустинов, фудбалер Пеле, посада Апола, камерман Виторио Стораро, ко би их све набројао. Али зато ту су фотографије, пуни албуми са визит-картама, успомена из далеких путовања. Тако је то у нашим атељеима – ред слике, ред приче.

А све то је почело сасвим случајно. Пре Другог светског рата су играјући шах каснији наивци – Палушка и Сокол – открили један другоме велику љубав и према сликарству. Касније им се придружују Биреш, Јонаш и Књазовиц.

-Ја сам са њима „ухватила воз“ десетак година касније, тек када сам иглу и конац заменила за боје и кичицу. „Од тебе може нешто постати“, рекли су ми будуће колеге, које су ме раније познавале само као добру везиљу, објашњавала је неуморно посетиоцима своје кухиње која је дуго година служила као сликарски атеље.

Деца су била главни мотив њеног уметничког израза. Пошто своје није имала, радовала се оној са њењих слика. Неисцрпна тема дечијег света Зузане Халупове није остала незапажена ни код представника Уницефа. Њену „Зиму“ је дечији фонд одабрао за новогодишњу честитку и продао је у два милиона примерака. Име Зузане Халупове незаобилазно је у енциклопедијама и осталим публикацијама наивне уметности, запажено место је имала и на Међународном тријеналу наиве у Братислави, као и домаћим бијеналима у Јагодини. Приложник је многих харитативних организација. Никад није заборављала у свом уметничком развоју истаћи заслугу свог београдског менаџера.

– Супруг Адам није имао пуно слуха за моје сликање. Зато ми је као преводилац и организатор изложби по свету помогао господин из Београда – Бранислав Грубач. Да није било њега, ко зна да ли би пропутовала свет уздуж и попреко. Грубач је био веома образован човек, био је зналац светских језика.

Док су први сликари наиве у питомој војвођанској Ковачици утирали пут ка слави, Мартин Јонаш и Зузана Халупова пре свих прославили су родно село. Јонаш и Халупова имају прве властите монографије из „Ковачичке школе наиве“.

„Мама Зузана“ се стога на разне начине одуживала средини. Помогла је обнову и опремање цркве и парохијског дома а поводом значајнијих и за њу значајних датума приређивала је догађаје за памћење својим суграђанима. Од тога није одступала ни до последњих година живота. Поводом 75. рођендана (5. фебруара 2000. године) на изложбу у Руском центру за науку и културу водила је са собом аутобус Ковачичана из културно-уметничког друштва. Да јој увеличају славље, али уједно да покажу како су сачували обичаје и својствености. Јединствени стил и колорит у сликању, једноставност и искреност у причању, красио је до последњих дана Зузану Халупову. Онакву, какву су је памтили од прве насликане слике на зиду бојама које је растворила у млеку. Доброћудну и добродушну тету дечијег света. „Мама Зузана“ је волела Војводину и Србију. Родно село је није заборавило. Њене слике живе по изложбама захваљујући поштоваоцима ове вреднице из Ковачице.

Јан Шпрингел