НАЈСТАРИЈИ РАЗБОЈ... Павел Петраш у једној од својих антикварница

Посетили смо…

Словачки Етно музеј „Петраш“ у Падини

А У МУЗЕЈУ СВЕ  ОД ЖИВОТА ПА ДО СМРТИ

• Када је отишао у пензију, Павел Петраш је купио кућу стару скоро 200 година, реновирао је и остварио свој дечачки сан – отворио је Словачки Eтно музеј, који данас има готово 30.000 разних антиквитета

После дуже времена, ево нас у Падини, „најсловачкијем“ насељу у целој Србији. Од око 5500 становника, само њих стотинак нису Словаци.

А првих 80 породица Словака из централне Словачке населило је  Падину 1806. године, а других 80 породица, такође, Словака, доселило се две године касније. Ту су дошли по „задатку“ власти Хабсбуршке монархије, како би се ојачала Банатска војна граница. Није било лако живети тада у Падини, пошто није било воде, па се по њу морало ићи чак до Ковачице.

Године 1814. становници Падине губе стрпљење и одлучују да оду „трбухом за водом“, али им власти Војне границе то нису дозволили, да би три године касније, на молбу свештеника Јана Стехла, добили пет бунара и тиме проблем са водом решили на дужи рок.

И док о томе размишљамо стигли смо у Лењинову улицу, број 11, у посету Павелу Петрашу, човеку који је у пензију отишао као угоститељ, радећи 40 година у Београду, да би  онда дошао у Падину и 2006. године, 200 година од доласка првих Словака, купио исто толико година стару кућу, реновирао је и у њој отворио Словачки Етно музеј, назван, дакако, по властитом презимену.

-Још као дечак од десет година, са неким посебним задовољством, почео сам да скупљам старе ствари, и не само старе, да их чувам, да о њима размишљам, као и о ономе што је мајка везла својим спретним рукама и, онда, после пензионисања, решио сам да се озбиљније позабивим тим послом и први корак је био како решити проблем простора, јер се већ тога доста накупило у нашој породичној кући – започиње своју етно причу наш љубазни саговорник, уз пријатан домаћи сок, направљен у кухињи његове супруге Гордане.

И онда је  пензионер Петраш, са својом скромном пензијом, уз подршку супруге, у близини своје, купио кућу, уз помоћ Владе Словачке је реновирао и почео да је „затрпава“ разним антиквитетима, од оних што спадају у делове намештаја, па до оних у којима се некад кувало и јело, оних којима су превијане бебе, као и оних које су те бебе носиле кад су се задевојчиле, али и када су се удале и постале жене и мајке, па баке, а мушкарци очеви, па деде… Зато није случајно што се цела поставка, као и слика која то на уметнички начин илуструје, и зове „Од рођења па до смрти“, чији је аутор Јан Бачур.

Оно што посебно треба истаћи то је да сви ти најразноврснији предмети – раритети и антиквитети  – којих, по неким проценама има близу 30.000, потичу искључиво из Падине, и већину њих је Павел Петраш купио сам, а у последње време и уз подршку општинског руководства, учествујући на конкурсима са културним предзнаком, али са трајним знацима традиције и обичаја словачког народа.

Старт 013

(Наставиће се…)