Досије 013
Михајло Идворски Пупин – научник, изумитељ, професор, родољуб, добротвор…
АЛИ И НАЈВЕЋИ СРБИН УВЕК КАДА ЈЕ СРБИЈИ БИЛО НАЈТЕЖЕ
• За српске националне интересе Пупин је био највећи гласноговорник кога су Срби икада имали у иностранству
• Обављао је бесплатно функцију српског конзула у Њујорку и финансирао српска удружења и српске новине
• Био је изразито велики дародавац, списак његових донација је веома дуг, садржи образовне институције, цркве, манастире, друштва и појединце
Михајло Идворски Пупин је много помогао Србији, онда када је нашем народу било најтеже, почев од Анексионе кризе, преко Балканских ратова, Првог светског рата и на Париској мировној конференцији.
Почетком двадесетог века Срби у Америци организују удружења. Пупин је почео да се јавља у часопису Американски Србобран, гласило удружења Српског православног савеза Србобран, основаног 1901. године. Српско-црногорски савез, формиран 1907. године, имао је огранке у разним државама са око 1500 чланова. Михајло је основао и председавао Словенским усељеничким друштвом и почео је да ради на уједињењу америчких Срба, како би имали већег утицаја на америчку владу.
Када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, у Њујорку је октобра 1908. године створен Српски народни централни одбор, с Пупином на челу. Одбор је 22. новембра 1908. године организовао велики збор, на коме је донета резолуција против аустријске анексије Босне и Херцеговине. У њој се протестовало против „срамне анексије двију најкраснијих српских земаља, који смртни ударац задаје опстанку васколиког српског народа.”
На Пупинов позив свим српским организацијама окупило се на сабору у Кливленду, 14. септембра 1909. годинем 106 делегата из свих крајева САД. Одлучено је да се Српски православни савез Србобран из Питсбурга, Први српски добротворни савез из Чикага, Први црногорски савез из Чикага и сва потпорна друштва, која су послала делегате на конвенцијум, уједине у Савез сједињених Срба Слога са седиштем у Њујорку. Пупин је изабран за председника.
Пупин је именован за почасног генералног конзула Краљевине Србије у Њујорку јуна 1911. године. Предлог Српске владе, инициран од министра иностраних послова Краљевине Србије, Милована Миловановића (1862-1912), прихватио је са америчке стране председник Вилијам X. Тафт (William Howard Taft, 1857-1930). Почасно звање користио је да прошири и појача своју национално-политичку активност. Није примао плату, отворио је канцеларију и сам сносио трошкове њеног пословања. Помагао је свима који су се обраћали за савет и помоћ, одржавао састанке, писао поруке и петиције, организовао конференције за штампу.
БАЛКАНСКИ РАТОВИ
Два дана по објави Балканског рата, 18. октобра 1912. године, Пупин је организовао Црвени крст и Коло српских сестара за прикупљање и слање помоћи Србији и Црној Гори. Окупио је, у Амстердам опера холу у Њујорку, преко пет стотина људи и одржао ватрени говор у коме је нагласио да то није само рат против Турске, већ и рат против непријатељске дипломатије великих сила и њиховог оклевања да спроведу одлуке Берлинског конгреса, које су се односиле на Балкан.
У ватреном говору Пупин је истакао: „Ово за нас није рат за територијално ширење. Ми не желимо да освајамо територије других држава; ми желимо да очувамо и заштитимо оно што је наше и да македонским Србима повратимо земљу која им по праву припада. Српски народ мора бити уједињен у борби за тај свети циљ. Због тога, браћо Срби, латите се оружја. На оружје, ви Христови следбеници! Ослободите вашу браћу у Македонији, сачувајте ваше жене од Турака, ваше ћерке од опасности да се нађу у харему, вашу српску браћу од покоља и пљачке.”
Први балкански рат, вођен у раздобљу од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године, и Други балкански рат, вођен од 29. јуна до 10. августа 1913. године, срушили су Турску империју и подстакли амбиције Аустроугарске империје за продор на Балкан. Србија која је, као просторно проширена и војнички јака, завршила ове ратове представљала је највећу сметњу аустроугарским циљевима. Пупин је током Балканских ратова против Турске вербално ратовао током својих јавних иступања. По завршетку ових ратова одмах је наставио вербални рат против Аустроугарске која је припремала напад на Србију.
За српске националне интересе Пупин је био највећи гласноговорник кога су Срби икада имали у иностранству. У Њујорк Тајмсу, Индипенденту и српским новинама у Америци Михајлови говори, извештаји и полемике објављивани су на ударним страницама. Оштрину и аргументованост његових објава казују и сами наслови као што је говор који је одржао 3. новембра 1912. године објављен под насловом Балканске државе морају уништити турску вojcкy.
Преко Црвеног крста и Кола српских сестара Пупин је слао финансијску, материјалну, и медицинску помоћ. Улагао је велике напоре и био успешан у прикупљању помоћи за Црвени крст. На оснивању, 20. октобра 1912. године, дао је 10.000 долара. Николу Пашића, председника српске владе, у пролеће 1913. године, обавештава да је упутио у Србију и Црну Гору 58.000 долара као председник српског друштва Слога, док су остала српска друштва и појединци упутили још око 80.000 долара. Приложници су били махом обични, сиромашни људи. На Видовдан, 1913. године, упутио је позив свим Србима и тражио је да прикупљају прилоге за Србију и Црну Гору. Обећао је да ће имена оних који сакупе највише прилога објавити у Србобрану.
ВЕЛИКИ РАТ
Током Великог рата Пупин је пружао пуну подршку политици Србије и њеном програму уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Користио је своје велике могућности да упозорава јавно мнење у САД на опасност која прети Европи и свету. Његове оцене политичких и других мотива Централних сила биле су реалне и прихватљиве за све оне који су познавали друштвено-политичке прилике на Балкану. Објашњавао је да Аустроугарска и Немачка изазивају рат који би Енглеска и Америка требало да спрече. Успевао је да прикаже Аустроугарске намере боље него званична српска дипломатија. Прикупљао је помоћ, упућивао добровољце, америчком јавном мнењу и влади објашљавао користи од такве политике.
Вест да је Србин Гаврило Принцип (1894-1918) убио аустријског предстолонаследника Франца Фердинанда (Franz Ferdinand von Österreich-Este, 1863-1914) у Сарајеву брзо је стигла у Америку, а Пупин је још брже реаговао. У говору на Видовдан 28. јуна 1914. године у Универзитетском клубу у Њујорку, објаснио је да је аустријска репресивна владавина над српским народом у окупираној Босни главни виновник трагедије у Сарајеву.
Крајем августа 1914. године Пупин је оснивао Српску народну одбрану која је убрзо имала 83 подружнице. Као подстицајни пример за прикупљање и слање помоћи Пупин је 3. септембра 1914. године упутио српском Црвеном крсту прилог од 20.000 долара. То је било два пута више од најављеног прилога Српско-американског савеза из Калифорније. Ова организација је од 1914. до 1917. године регрутовала за Солунски фронт око 17.000 америчких Срба, и прикупила је пола милиона долара за Србе на Балкану.
Током Великог рата почиње развој електронике и конструкција летилица, што је, уз претходни развој возила, омогућило САД да од уласка у рат 1917. године доминирају као водећа светска сила. Пупин је током рата био вишеструко ангажован како за САД тако и за Србију. Успешно је доприносио развоју електронике и њене примене у опремању Америчке авијације и морнарице. За Србију је обављао функцију српског конзула. Као учесник Париске мировне конференције у Версају, Пупин је заначајно допринео дефинисању граница. О историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међумурја, Барање и Македоније написао је Меморандум и упутио га лично председнику САД Вудроу Вилсону, 19. марта 1919. године. На основу података добијених од Пупина, Вилсон је три дана касније објавио непризнавање Лондонског уговора. Захваљујући Пупину граничне области припале су Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
САД су предводиле развој и увођење железничког, телекомуникационог и аутомобилског саобраћаја у 19 веку. Оне доминирају у поморству и отпочињу развој ваздухопловства почетком 20. века. Изумитељи прве летилице, браћа Рајт, крајем 1908. године америчкој армији приказују могућности летења. Председник Вилијам Тафт (William Howard Taft, 1857-1930) покреће научна истраживања за развој ваздухоплова 1912. Следећи председник Вудро Вилсон (Thomas Woodrow Wilson, 1856-1924) дао је налог за формирање Националног саветодавног комитета за аеронаутику, НАКА, 1915. године. Ова институција ће 1958. године прерасти у Националну администрацију за аеронаутику и космос – НАСА.
МИРОВНА КОНФЕРЕНЦИЈА
На Мировној конференцији у Паризу, априла 1819. године, Никола Пашић (1845-1926) предводио је српску делегацију. Без одобрења председника владе Стојана Протића (1857-1923), упутио је писмо Пупину 18. марта 1919. године, с молбом да, као угледна личност и научник у САД, помогне у предстојећим преговорима. На дневном реду делегације налазило се решавање многих спорних територијалних питања, укључујући и јадранско, за које се веровало да председник Вилсон показује велико интересовање. Средином априла Пупин је стигао у Париз, сусрео се с Пашићем, и одмах се укључио у разматрање италијанских претензија на источну јадранску обалу. Разговори у Beћy четворице били су бурни и у југословснској делегацији тражили су путеве да о њима нешто подробније сазнају. Пупин је могао много да учини преко свога колеге с Колумбија универзитета, професора Дагласа Џонсона (Douglas Wilson Johnson, 1878-1944), који је обављао послове територијалног експерта за Балкан. Пупин се срео 18. априла са Џонсоном и Рејом Бејкером (Ray Stannard Baker, 1870-1946, прес-секретаром Вудроа Вилсона. Пренео им је југословенска гледишта о том питању. Наредног дана, 19. априла, саставио је меморандум о јадранском питању за делегацију САД и тражио од Американаца да истрају на етничком разграничењу између Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно пруже подршку југословенском предлогу. Иако не у потпуности, Вилсон је прихватио Пупинов и југословенски став. САД су одбиле да признају Лондонски акт.
Пупин је највећи лобиста и донатор кога је Србија икада имала у иностранству. Обављао је бесплатно функцију српског конзула у Њујорку и финансирао српска удружења и српске новине. Био је изразито велики дародавац, списак његових донација је веома дуг, садржи образовне институције, цркве, манастире, друштва и појединце. Пупин није био пребогати фабрикант, није оставио иза себе компаније као Бел, Едисон, Маркони и Вестингхаус. Они су били проналазачи и бизнисмени, а Пупин је своје време посвећивао фундаменталној науци, општем образовању, педагошком и друштвеном раду, проналасци су резултат његовог експерименталног истраживања. Новац који је стекао био је његова лична зарада, а не стечени профит. Понашао се као прави православац, домаћин који поклања оно, што је својим рукама зарадио.
(Извор: Драгољуб Мартиновић
Драгољуб Цуцућ. Наслов је редакцијски.)
