Свети Сава, Милешева (аутор непознат)

27. јануар – Савиндан

Био је српски принц, монах, игуман манастира Студеница, књижевник, дипломата, архиепископ…

ПУТУЈУЋИ ХРАМ СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ

• Долазио је у Србију да мири завађену браћу, али и да гради манастире, отвара школе, болнице… Осамосталио је Српску православну цркву и био је њен први архиепскоп

ЈЕДНОГ дана, у престоници старе српске државе Рашке, у графу Расу (данашњем Новом Пазару), велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена, велика књегиња Ана, приђе му и упита га: „Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи?“  – „Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да бих желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла“, одговори велики жупан. – „И ја бих желела“, рече му Ана, загрливши га, и „молим Бога да нам се ова жеља испуни“.

Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године.

   „Много година проћи ће и не роди поменута, благочестива Ана“, каза у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље.

„Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше, на чијој ћемо руци, легавши, починути“, записа Теодосије да се мољаху родитељи.

„И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињога одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“.

    И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне с вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“

  Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста спремали су га да влада земљом, а и за женидбу. Но, младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор био је пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и доби име Сава.

   Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. на крају, ипак се с тим помирише. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеница.

Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свог оца Симеона ( у монаштву). Сава  је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.

   Једно време је Сава провео у манастиру Студеници. Ту ствара духовни центар српске државе. Пуних осам година био је он игуман тог манастира. Отвара прву школу, обнавља запустеле цркве и манастире, ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је, међутим био нестрпљив па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да Српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независаном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе убудуће не посећује патријарх у Никеји, нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору.

  Са овим важниом одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Свети Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на место епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219-1233), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама и до данас је остала битан државни и кулурни ослонац народа.

    У повратку са другог путовања Свети Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку  да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Умро је у Трнову, 14/27. јануара 1235. године.

  Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан – паши и он  је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у „националну прославу, школску нсвечаност, празник мартерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде за бољу будућност“, пише Милош Црњански.

„Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним побредима. У школама се реже славски колач, говори о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор“ (Црњански).

Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављан као школска свечаност већ 1735. године.

(Према: Славе и црквени обичаји, ПЦО Линц, 2001)

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ
Тело Светог Саве било је сахрањено у манастиру Милешева. Тражећи утехе и лека у време турске тираније, над моштима свога светитеља скупљао се српски народ са разних страна. Плашећи се да се на том месту не зачне буна против Турака, Синан-паша Београдски нареди да се мошти Светог Саве пренесу у Београд и ту спале. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет-бег Оћуз. Војска упаде у Милешеву на Велики Петак, похара манастир, узе кивот са светим моштима и однесе га Синан-паши. Следећег дана, на Велику Суботу, мошти Светог Саве Српског спаљене су на Врачару. Било је то 1594. године. Овај језиви догађај  пропраћен је плачом и лелеком широм српске земље.