Досије 013

Данас је Сретење – Дан државности Републике Србије

ШТА СЕ СВЕ И КАКО НА СРЕТЕЊЕ СРЕЛО

• Српска револуција почела је на Сретење, 1804. године, када су се, после масовне сече кнезова, Срби окупили у Орашцу и запалили хан турских јаничара, а са првим војничким победама порасла је и свест о обнови српске државе, и то на темељима достигнућа славних Немањића

Историчари објашњавају да празновање Сретења треба да подсети на цео период од фебруара 1804. до 1835. године, а који светска наука признаје као „Српску револуцију“. Током тих бурних година један мали народ појавио се ниоткуда на светској позорници и муњевито, буквално ни из чега, створио државу.

Српска револуција почела је на Сретење, 1804. године, када су се, после масовне сече кнезова, Срби окупили у Орашцу и запалили хан турских јаничара. Проглашен је устанак, а за вожда је извикан Карађорђе. Он намеће сурову стратегију „ко није са нама он је против нас“ и у сукоб укључује читав народ. У први мах устанак је имао карактер социјалне револуције, побуне против јаничара који су узурпирали царску власт у Београдском пашалуку и укинули кнежевске и сеоске самоуправе, које је Србима гарантовала Порта.

Међутим, с првим војничким победама порасла је свест о обнови независне српске државе, и то на темељима достигнућа славних Немањића.

Све је то и веома објективно објаснио немачки историчар Леополд Ранке у својој „Историји српске револуције“. Историчари наглашавају да 1804. Карађорђе није био ни једини ни најважнији вођа.

Основна одлика Првог српског устанка су више побуњеничких центара. Један је био у Шумадији, на чијем је челу био Карађорђе, са Младеном Миловановићем и Милојем Петровићем Трнавцем. Други је био у Ваљевској нахији, где је устанике предводио Јаков Ненадовић, са синовцем, протом Матејом. Трећи центар налазио се источно од Мораве, где су руководили Миленко Стојковић и Петар Петровић Добрњац. Устаничке вође нису биле искључиво кнезови, који „нису били ради кавзи“, јер су ратни догађаји захтевали вође другачијег кова.

У саставу новог старешинског слоја, поред кнезова, били су трговци, попови и архимандрити, хајдуци, буљубаше и припадници распуштеног Михајловићевог фрајкора из Аустријско-турског рата, као и разни авантуристи, претежно Срби из Аустрије, али и из другиг санџака османске државе.

На изненађење целе Европе, српска одмазда која је личила на хајдучију прерасла је у прави рат, у коме хајдуци прерастају војну силу која ће девет година наносити поразе регуларним трупама Османског царства.

Народ који је 1804. живео у потпуном феудалном мраку, без иједне институције, убрзо формира војску чије су победе омогућиле формирање владе, министарстава и судова,. Србија већ 1809. добија закон који регулише питање војне обавезе, а у погледу наоружања и обуке сврстава се у ред средње развијених европских земаља.

Српска војска није утеривала страх само Турцима, већ и Србима, чије су војводе сваки час биле у сукобу, а правду су често делиле сабљом или кубуром.

Самовоља кнезова изазивала је унутрашњу нестабилност и стварала велике проблеме у међународним односима. Срби се врло брзо деле на „немачкаре“ и „русољубе“. Нудили су се различитим царствима радујући се сваком лепом обећању. Устанак је у суштини пропао због неспособности устаничких вођа да процене међународну ситуацију и прихвате више повољних понуда за мир.

Русија, до тада најважнији српски савезник, 1812. у Букурешту закључује мировни уговор са Османским царством како би се спремила за одбрамбени рат са Наполеоном, док Србија наставља рат. Србија се тада није могла ослонити на Аустрију, којој је било стало до добрих односа са Портом. Поготово није могла рачунати на Француску, која је намеравала да уништи српског покровитеља Русију. Карађорђе је тада схватио да је током устанка начињено низ грешака у дипломатији, али је тада већ било касно.

По мишљењу историчара, књаз Милош је био неупоредиво вештији политичар, који је уз минималне жртве и разарања у Другом српком устанку, добио уступке који су довели до обнове државности Србије. Међутим, због његове аутократске владавине, на Сретење 1835. Срби су по други пут изненадили Европу, и то доношењем устава који је у то доба био више него демократски. Милош у Србији, још увек аутономној кнежевини у оквиру Османске империје, промовише српски као службени језик, декларише неприкосновеност личности, право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, забрањује кулук и проглашава слободу располагања земљом. Сретењски устав је слободоумношћу шокирао турску, аустријску и руску империју, које су једногласно захтевале да овај акт буде под хитно укинут. И укинут је. После 55 дана.

Иако кратког века, овај устав је остао симбол српског пркоса и слободарства, особинама захваљујући којима смо добили државу.