Досије 013

Ђорђе Вајферт, 170 година од рођења једног од најзнаменитијих Панчеваца

МОРАШ ДАВАТИ ДА БИ ПОНОВО СТЕКАО

• Зачетник модерне производње пива, отац српске енергетике, оснивач и дугогодишњи гувернер Народне банке Србије, модернизатор, добротвор и задужбинар Ђорђе Вајферт, порклом Немац, а у души Србин,  рођен је у Панчеву

Пре 170 година, 15. јула, у Панчеву је рођен Ђорђе Вајферт, један од најзнаменитијих Панчеваца, који је својим животом и радом оставио траг не само у овом граду, већ је својим успесима задужио и земљу у којој је живео и радио. Као зачетник српске индустрије и производње пива, рударства и енергетике у Србији, као један од оснивача и вишегодишњи гувернер Народне банке Србије и пре свега, као велики добротвор, Ђорђе Вајферт је једна од личности која је свакако имала велики утицај на историју Србије на смени 19. и 20. века.

Колико је Вајферт велика и значајна личност, говоре најбоље детаљи из његовог живота. А њих је заиста много, од добровољног учешћа у Српско-турском рату 1887. године чиме је заслужио прво од многих одликовања до организовања индустријске производње, у чему је велики значај давао на саме раднике и њихове животе, али и управљања српским финансијама у најтежим тренуцима сукоба на Балкану почетком 20. века и током Првог светског рата.

Породица Вајферт је у Банат дошла у првом таласу немачких досељеника 1723. године и смешта се у Вршцу, где Вајферти убрзо постају успешни трговци, а укључују се и у друштвено-политички живот града. Тек годинама касније, отац Игњац Вајферт досељава породицу у Панчево у жељи да своје послове веже за Србију. У Панчеву он наставља са развојем пиваре коју је купио од свог рођака, а која ће своју славу доживети када је управљањем пиваром преузео млади Ђорђе, после свог вишегодишњег школовања за тај посао у Баварској и Чешкој.

Као добровољац учествовао је у оба рата Србије са Турском, и  то као обичан војник, коњаник. После првог српско-турског рата лично од српског кнеза Милана добија највише одликовање за храброст – Таковски крст о врату, који је заслужио својим подвизима од којих су зависили исходи многи критичних ситуација. Тако је током једне ноћи, на своме коњу, Вајферт прешао чак 140 километара како би пренео поруку од које је, како се касније показало, зависила судбина његове јединице, али и саме битке. Иако је својим образовањем могао бити официр, Ђорђе Вајферт је оба ова рата провео борећи се за своју нову домовину као војник. Војничку каријеру напушта како би даље развијао породични посао преоизводње пива који пресељава у Београд у коме основа нову, модерну пивару, по најновијим технологијама тога времена.

Како би обезбедио енергенте за своју пиварску индустрију, Вајферт тада купује руднике угља у Костолцу, развија их, модернизује због чега се сматра оцем српске енергетике. При свему томе, он је много пазио на своје раднике, сваком је обезбедио кућу са окућницом како би они могли имати и додатне приходе а у околини рудника је оснивао је читава нова насеља за њих. Први је на Балкану својим радницима увео могућност боловања. Основао је и акционарско друштво које се бавило рударењем злата у Бору. Таквим својим радом Ђорђе Вајферт постаје један од најуспешнијих српских индустријалаца. У сарадњи са другим успешним привредницима тог времена а са циљем подршке развоја српске привреде, Вајферт учествује у оснивању Привилеговане народне банке Краљевине Србије, како би Србија што боље одговорила на развој технологије, модернизацију тржишта и промене на светском тржишту.

У периоду од 1890. до 1910. године он постале њен први гувернер. Временом ова банка прераста у Народну банку Србије, а Вајферт годинама касније остаје на њеном челу, као гувернер или председник управног одбора. У освит Првог светског рата, Вајферт у договору са српском владом сели Народну банку из Београда како би се сачувала имовина Србије од претећег рата. Две године касније, ова установа се трајно смешта у Марсеј, где наставља своју функцију централне банке Србије, у ратним околностима. Вајферт остаје на челу ове банке до 1926. године када, због својих заслуга постаје почасни гувернер. Он ће остати упамћен и као отац српског динара пошто је заслужан за успостављањем динара као званичне српске валуте.

Ђорђе Вајферт ће ипак остати запамћен као највећи добротвор, филантоп и задужбинар свог времена. О томе најбоље његов мото по којем је живео и радио: „Мораш давати да би поново стекао“ који је он стално понављао. Немогуће је тачно набројати коме је Ђорђе Вајферт током свог живота помогао, коме је шта донирао. Највише је помагао децу, посебно ратне сирочиће, као и разна удружења жена која су функционисала у Србији. Помагао је и подизао школе а посебан однос је имао према високој школи у Београду, будућем Београдском универзитету коме је оставио своју светски познату нумизматичку збирку од преко 14 хиљада новчића. Током живота је много пута одликован за такав свој однос према својој заједници. Остаће упамћен и по својој помоћи српској војсци током балканских ратова у храни, новцу а пред сам Први светски рат, Ђорђе Вајферт је српској војсци набавио најмодерније француске топове.

Наравно, Вајферт није заборавио ни свој родни град Панчево. Током живота помагао је многа панчевачка удружења, еснафска или аматерска међу којима су Добровољно ватрогасно друштво, Стрељачка дружина, Удружење угоститеља, Добротворно задруга Српкиња, разне културне установе и удружења… У част своје супруге Марије, Ђорђе је у Панчеву 1923. године, на прославу 50. годишњице брака, помогао изградњу римокатоличке цркве Свете Ане, која и данас постоји. Тада му се град Панчево одужио за све што је урадио тиме што је Ђорђе Вајферт проглашен за почасног грађанина Панчева и сваке године одржава се манифестација „Дани Вајферта“.

Његово име носи и једна улица, све је то, ипак,  много мање од онога шта је он оставио Србији и Панчеву. Не заборавимо, био је Немац, а у души Србин, и његов је лик на новчаници од 1000 динара.

В. Илић

Реализацију пројекта „Град Панчево – знакови поред пута“ суфинансира(о) Град Панчево