Сто осамдесет година од смрти Александра Сергејевича Пушкина

СУКОБИ ЗБОГ ЧАСТИ, ЖЕНА И ЕПИГРАМА

• Велики руски песник Пушкин за кратког и бурног живота имао 29 двобоја. На двобоју јео трешње. Никада није пуцао први. Последњи двобој са Дантесом, који се удварао његовој жени

СУПРУГА познатог историчара Николаја Карамзина, Јекатерина Андрејевна, писала је двадесетих година 19. века кнезу Петру Вјаземском: “Пушкин сваки дан има двобоје.” И то је било готово тачно. Истражујући ту несвакидашњу склоност великог песника и његову пргаву нарав, Адолф Рабјов је установио да је у његовом бурном и кратком животу било чак и 29 двобоја, што одржаних, што у последњи час отказаних. Есеј на ову тему објављен је у последњем броју “Књижевних новина”, преузет из руског књижевног часописа “Росијски писатељ”.

   Остало је упамћено и забележено да је један од највећих руских песника свих времена био сјајан стрелац, да је са 20 корака погађао метком у метак. У двобојима, међутим, ниједном није пролио крв својих противника, а најчешће није желео да први пуца.

Са само 17 година Пушкин је први пут бацио рукавицу у лице, ником другом до свом ујаку Павлу Ханибалу, код кога је био у гостима у селу Возњесенско. Млади песник био је до ушију заљубљен у госпођицу Лукашову, али га је на балу претекао искуснији ујак. Младић га је сместа изазвао на двобој, али су другови и родбина плаховитог момка наговорили да се измири, после чега је Ханибал импровизовао духовите стихове о овом догађају. Ујаков “литерарни рад” Пушкин је примио са симпатијама, али не и месец дана касније шаљиву песму Хусара Каверина. Да млади људи не укрсте мачеве, постарао се командант Гардијског корпуса Васиљчиков, натеравши их да се измире.

    Због оговарања и сплетки по аристократским салонима, Пушкин је 1819. излазио на двобој са Кондратијем Љирејевом, а затим је изазвао и грофа Фјодора Толстоја. Противници су разменили јетке епиграме, али се на црти нису срели. Само месец дана касније, Пушкин је изашао на двобој пиштољима са Вилхемом Кјухељбекером, јер се овај нашао увређен због песникових недоличних стихова. Први је пиштољ подигао Вилхелм, нанишанио песнику у чело, али је затим цев усмерио улево. Пушкин се на то гласно насмејао, завитлао пиштољ у ваздух, и похитао ка противнику речима: “Ја у тебе пуцати нећу”. Две недеље доцније, песник је због увреде његовог слуге изазвао на двобој службеника у Министарству правде, Модеста Корфа, али овај није прихватио изазов “због такве тричарије”. Крајем исте, 1919, у петроградском театру Пушкина је, због тога што је за време представе викао и сметао посетиоцима, на двобој изазвао мајор Дињесевич, али већ се сутрадан извинио.

     Разлог за следеће заказивање двобоја била је игра билијара, потом инцидент у Кињишевском казину јануара 1822, када је дошло до свађе између Сејмона, Старова и Пушкина – Старов и Пушкин пуцали су по два пута, али су остали неозлеђени. Због заказивања двобоја Пушкин је првих месеци 1822. четири пута био стављан у кућни притвор, а приликом једне расправе о вину дошао је у сукоб и са државним саветником Иваном Лановом. Генерал- поручник Инзов ставио је због тога песника у кућни притвор, а то је учинио и месец дана касније, када се Пушкин посвађао са Маријом Балшом (у коју је био раније заљубљен), женом молдавског велможе Тодоракија, који га је увређен изазвао на двобој. Правовременим реаговањем Инзова, двобоји пиштољима избегнути су још два пута, али не и 1823, када је током игре карата Пушкин ухватио у варању заставника генералштаба Александра Зубова. На двобој, песник је дошао са капом пуном трешања, и мирно их јео док је противник њега нишанио. После промашаја, Пушкин се свог пуцња одрекао.

    Познат по заједљивим и убојитом епиграмима, Пушкин је на адресу чиновника министра иностраних послова једном приликом упутио ове речи: “У салону су свиње, бубашвабе и камерјункер Хвостов.” Овај га је изазвао на двобој, али је, под непознатим околностима, у последњи час све изглађено.

   Немирни Александар Сергејевич новембра 1836. објавио је сатиру у којој је немилисрдно исмејао министра просвете, грофа Варова, што је наишло на оштру осуду кнеза Николаја Репина, али конфликт је избегнут. Неколико месеци касније разум није победио, па је дошло до сукоба са трагичним исходом.

   На адресу аутора, тада већ славног романа у стиховима “Евгеније Оњегин”, новембра 1836. стигло је анонимно писмо у којем му се “додељује” чин заменика великог магистра рогоња. Писац Пасквиле алудирао је на чињеницу што се већ годину дана Пушкиновој жени удвара Жорж Дантес, иначе срдачно примљен у његовој кући. Гневни песник позива на двобој Француза, али његов поочим Гекерн, страхујући за судбину и каријеру свог посинка, шаље поруку тврдећи да овај није заљубљен у Наталију Пушкин, него у њену сестру. Задовољан објашњењем, песник се писмено одриче двобоја, а Дантес проси Јекатерину Гончарову и они се кроз неколико месеци венчавају.

   Дантесу, међутим, ђаво не да мира, па и после тога наставља да се удвара Пушкиновој жени, због чега овај барону Гекерну шаље увредљиво писмо. Барон одлучује да Дантес сада мора изазвати Пушкина на двобој. Песник прихвата изазов, и 27. јануара (по старом календару) 1837, у четири сата по подне на Црној реци, Пушкин излази на свој последњи двобој. Бива смртно рањен и два дана касније умире.

ИЗВИЊЕЊЕ НАТАЛИЈИ ПУШКИН

СРЕДИНОМ 1836. дошло је до сукоба између Пушкина и Владимира Сологуба, који је песниковој жени Наталији упућивао недоличне комплименте. Пушкин га је изазвао на двобој, али се Сологуб писмено извинио Наталији и све је заборављено.

УВРЕЂЕНИ МИНИСТАР

АВГУСТА 1828. Пушкина је, поводом поеме “Гаврилијада” саслушао министар просвете Александар Голицин, на чију адресу је песник написао шаљиви епиграм неколико година раније. Противници су били пред двобојем, али их је од тога одвратио песник и публициста Фјодор Глинка.

                                                                                   (Вечерње новости, 29,11. 2009)