Кутак за културу

ГДЕ ЈЕ ТУ УМЕТНОСТ

                                                                                            Пише: Милан Јакшић

Међу сликарима средње и старије генерације се годинама препричава једна, вероватно истинита прича или шала која отприлике гласи овако.  У једној од наших најстарији ликовних колонија у Бачкој Тополи шездесетих година прошлог века боравила је група познатих уметника који су данас, узгред буди речено,  становници свих важнијих музеја у земљи. Било је то доба узлета и напртетка и државе и људи на свим пољима, па и на  пољу културе. Дакле окупили су се да се друже и да заједно раде и сликају. Неки од њих су сликали у простору колоније а неки напољу, на дневном светлу, покушавајући да на осами нађу мира за рад. По завршетку преподневног рада окупљали би се у згради колоније да размене утиске о преподневном раду. Тада је, једнога дана, познати сликар обавестио друштво да је тог дана имао веома чудан сусрет. Наиме он је тог дана сликао на једном пропланку поред пута у град, када му је пришла једна мештанка која је пролазила бициклом и запитала га је, гледајући га у очи; „А где је ту уметност?“  Он јој је одмах покушао да објасни своју слику. Такође је  био одушевљен тим питањем, објашњавао је колегама да је баш то доказ да наши људи почињу да схватају савремену уметност и да смо коначно успели културном политиком да привучемо најшире масе ка уметности и култури.  Нажалост није био у праву. Колега мештанин му је објаснио да та госпођа није питала за његову уметност, већ је тражила пут до фабрике намештаја у месту, која се звала Уметност. Од тада је прошло више од пола века.

     Како би се данас одиграла ова сликовита прича, да ли људи боље разумеју уметност и уметнике. Данашње државе либералног капитализма, савремену уметност су  пренели на терен тржишта. Банке, богаташи, осигуравајућа друштва, приватни и јавни музеји, корпорације, стварају велике колекције дела  савремене уметности. Овакве колекције пре свега имају карактер добро уложеног капитала. Њени власници желе да се тако уложени капитал оплоди, да би на идућој аукцији постигли већу цену. Јер, то је смисао капитализма. На овај начин савремена уметност се отуђује од публике, постаје загонетна делатност мањине, коју већина „обичних“ људи не може и не треба да разуме. Она постаје добро улагање. Овакав вид уметности има и своје промотере, као и места где се излаже, а о себи мисли као о елитној друштвеној делатности. Оваква уметност је за најшире масе, у суштини скоро не читљива, тако она постаје отуђена, јер вештачка подела на „елитну“ и „обичну“ уметност подржава   одвојеност  уметности  од  друштвеног  искуства. Дакле   инсистирањем на њеној посебности, уметност се полако удаљава од стварности.

    Тако и данас после више од 50 година, видимо да имамо исти или сличан проблем да савремену уметност врло мали број људи разуме. Уметници би желели да их што више људи разумеју, да њихове поруке схвате, да уметност буде приближена што већем броју људи. Један од услова за разумевање уметности је свакако образовање, али и стварање поребе код људи за уметношћу и уметничким делом.  И на крају, право питање које се намеће после свих ових констатација јесте, зашто је потребно да што више људи разумеју уметност, да схвате њене отворене и скривене поруке.? Шта то носи уметничко дело са собом и зашто је важно да се оно разуме?

    Свака уметност и уметничко дело развијају у човеку креативност. Људско мишљење може бити КОНВЕРГЕНТНО, када закључујемо логички и тражимо тачна решења и ДИВЕРГЕНТНО, када стварамо нове идеје, уживамо у процесу истраживања безброј могућности. Дакле креативни људи, уметници и уживаоци у уметности имају и развијају ДИВЕРГЕНТНО мишљење. Такви људи се осећају и понашају слободно, управо онако како то треба да чини идеално људско биће. Уметност ослобађа човека. Уметност, уметничко дело је важно и зато што представљају један од најјачих потенцијала једне земље да створи јак идентитет човека и средине. Такви људи шаљу јасну поруку свету о себи и вредностима за које се они у друштву залажу.

    Дакле човек који комуницира са уметношћу, на било који начин постаје слободан или бар слободнији у овом времену отуђења.

(Аутор је директор Историјског архива Панчево)