Мала шетња кроз историју – Општина Опово
НА ИСТОКУ ЖЕЉЦИ, НА ЗАПАДУ КАЉУЖАНЦИ
•На просору данашњег Опова постојало је село Жељ, које се први пут помиње 1334. године • Опово се први пут помиње у време аустријско-турских ратова 1672 – 1690. године • На овим просторима најпре су живели Срби, и то у колибама од блата, а римокатолици су почели да се насељавју 1766. године
ОСНОВНЕ природне одреднице ове општине су да је то једна од 13 банатских општина, која се налази у јужном делу Војводине, односно у Потамишју. Сва четири села оповачке општине (Опово, Сефкерин, Баранда и Сакуле) леже у долини с леве стране реке Тамиш. Саграђена су на северозападном рубу јужнобанатске терасе, изнад редовно плављене инундационе равни реке. Мали део атара сва четири села заузима алувијалну раван – рит, а већи део је на вишој тераси.
Опово је једна од најмањих општина у Србији, и бројчано и територијално. На површини од 203 километра квадратних, што је 0,94 % територије Војводине, живи нешто више од 10.000 становника (пре 25 година било их је готово хиљаду и по више). Од општине Опово мање становника у Војводини имају само Сремски Карловци, насеље – општина, која има око 7.000 становника.
Нема превише података из историје Опова. Пре савременог Опова, још 1334. године, овде је постојало село Жељ, које је припадало Ковинској жупанији, а постојало је и 1660. године. Први помен Опова датира из 1672 – 1690, односно из времена великих ратова између Аустрије и Турске. Он говори да су овде живели Срби у колибама од блата. Старо село Жељ налазило се унутар једног меандра реке Тамиш, на потезу званом Селиште, југозападно од савременог насеља. По њему се и данас тако зове јужни део Опова, док се се северни део зове Каљуга. Та подела помиње се још 1769. године, уз напомену да су Каљугу населили Немци и Мађари.
Садашња Баранда насељена је 1775 – 1778. године, и то, како изгледа, на месту старе Баранде, ишчезле стотинак година раније. Насељена је углавном оним Србима из Великокикиндског дистрикта који нису хтели да се помире са животом у провинцијалу. Већина досељеника потицала је из Кикинде и Сен-Ђурђа, због чега је један део села и назван Сенђурцима. Неки су дошли из Меленаца и других насеља Горње илирске границе, која је управо тада расформирана.
Чим је насељена, Баранда је укључена у оповачку чету XII немачко-банатске регименте, у којој је остала све до њеног укидања, док је у црквено-верским пословима припадала панчевачком протопопијату Темишварске епархије. Осим земљорадњом, Баранђани су се бавили и другим привредним делатностима, у првом реду домаћом радиношћу, ловом и риболовом, као и сточарством, које је било најрентабилније.
Сакуле се спомиње већ 1432. године. У предтурско доба су потпадале под Ковинску жупанију. Године 1716/18. до 1742. село је било под такозваним неузинским процесом, а од те године, када су процеси укинути, околина Неузине је придодата Великобечкеречком округу, директно под Панчево, у чијем дистрикту остадоше све до 1773. када су укључене у XII немачко-банатску регименту, и то од 1. јануара 1774. године.
У XVIII веку село је било у склопу Темишварске епархије, у оквиру панчевачког протопопијата. О животу и имовном стању сакулских житеља мало се зна, али је извесно да је село живело од сточарства и земљорадње, а делимичмно и од риболова. Друге делатности су биле мало заступљене, осим, наравно, домаће радиности.
ПОЗНАТИ
У Опову су рођени познати сликари Јован Поповић (1810-1864), Стеван Милосављевић (1881-1926), и Михајло Трумић (подаци о рођењу и смрти нису познати).
У Опову је 1963. рођен и наш познати глумац, сценариста и редитељ Драган Бјелогрлић, док је Зоран Петровић (1921-1996), сликар вајар и писац неколико књига из живота његовог родног места и мештана, Сакуљанин.
Сефкерин, колико се за сада зна, први пут се помиње у Крушевском поменику, али је у XVII веку, како се чини, било мало насеље. Године 1688/89. имао је само 15 кућа. Сефкерин се није насељавао, али се, упркос ратовима, постепено увећавао. За време турске управе потпадао је под Панчевачку нахију, односно Панчевачки санџак, а после 1716/18. под неузински процес Панчевачког дистрикта. Од 1742. године био је директно под Панчевом, или у саставу панчевачког процеса, све до 1767/68. године, када је коначно завојачен и придодат XII немачко-банатском пуку, у коме је остао све до 1773, а и касније. У XVIII веку Сефкерин је био у саставу панчевачког протопопијата Темишварске епархије.
Као и остали, Сефкеринци су се углавном бавили земљорадњом и сточарством, а донекле и ловом и риболовом, нарочито овим другим.
На простору данашњег Опова некада су постојала два насеља – Опово и Жељ. Налазила су се у непосредној близини , на левој обали Тамиша, Опово – између садашње српске цркве и тамошњег моста, а Жељ – опет у Селишту, поко два километра источно према Сефкерину. тешко је рећи које је од та два насеља старије, али се чини, ипак, да је то Жељ. Наиме, Жељ је забележен већ 1334. године, док се Опово помиње тек у другој половини XVIII века. Што, наравно, не значи да није постојало и раније.
Већ 1723. Жеља више није било, што значи да се у међувремену раселило, првенствено у Опово, а донекле и по другим околним насељима, о чему сведочи податак да су у у Опову 1727. регистрована 64 домаћинства. Опово се први пут помиње 1672. године. Упркос томе, изгледа да је већ тада Опово било веће насеље од Жеља.
Опово и Жељ, за време владавине Турака, потпадали су под Панчевачку нахију, односно, истоимени санџак. После 1716/18. Опово се нашло у Панчевачком дистрикту, с тим што је, према једном мишљењу, у почетку било под неузинским процесом тог дистрикта, а од 1742. директно под Панчевом. По другој верзији, од 1733. било је у саставу панчевачког процеса, односно дистрикта. У саставу дистрикта Опово је остало до 1767/68. када је завојачено и укључено у XII немачко-банатску регименту, у којој је остало и после 1773. године.
У духовном погледу село је било у саставу панчевачког протопопијата Темишварске епархије. Римокатолици, који су почели овамо да се насељавају 1766. године, потпадали су под Чанадско-темишварску бискупију. Источна половина села звала се Жељ, а њени житељи Жељци, док се западна половина звала Каљуга, а њени житељи – Каљужанци.
Опово, као веће насеље, имало је две парохије, када се ради о православном живљу, а једну парохију када се ради о римокатолицима. Постојале су и две школе, српска и немачка.
Од привредних делатности вреди поменути једино земљорадњу, ратарство и сточарство, донекле и риболов, док су остале делатности биле од малог значаја за живот људи, изуизев домаће радиности. Године 1768/69. спомињу се и понеки неземљорадници, и то свештеници, писари, официри (пошто је било погранично место имало је и царинарницу), финанси, занатлије и трговци, а нешто касније и учитељи.
Старт 013
Пројекат „Опово – сва четири насеља са све четири стране општине“ суфинансира Општина Опово
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
