Незаборавник
Др Станиша Костић – сећања на гимназијске дане у Панчеву
СКЕЛА НА ТАМИШУ, МИЛОРАДОВИЋЕВЕ РАКЕТЕ И…
* Чика Пера се редовно појављивао на дан 19. јануара – дан Богојављења, код скеле на Тамишу, испод Горње цркве, да би након вађења леденог крста из хладног Тамиша, предао дукат Сави Пангаћевићу, прваку државе у рвању, огрћући га новим ћебетом, како се Сава не би смрзао…
Др Станиша Костић, рођен у Свилајнцу, био је у младoсти житељ Панчева, панчевачки гимназијалац и један од врлих приврженика и познавалаца града на Тамишу. Међутим, животни путреви одвели су га далеко од града његове младости, на студије, у ратно заробљеништво и, најзад, у Загреб., где је основао породицу и стекао звање универзитетског професора.
Али младићка приврженост Панчеву у њему увек је тињала и он ју је исказивао тако што се активно односио према збивањима и приликама у Панчеву у време док је у њему живео, трудећи се да их бележи и објављује и тако остави у наслеђе свим генерацијама. Његова сећања је у више наврата објављивао и Летопис матице српске. Сем тога, проф. Костић је много допринео да се осветли значајна улога двојице Панчеваца из његове генерације, браће Бутозан – Васе, стручњака европског угледа на пољу ветерине и Милана, сликара великог талента и успеха. За постављање спомен-плоче на родној кући др Васе Бутозана, поред панчевачких ветеринара, велика заслуга припада и професору Костићу.
СКЕЛА НА ТАМИШУ
Проф. Костић оставио нам је драгоцени запис како је у његовом младићком сећању изгледало Панчево у првим годинама после Првог светског рата, тачније, како је текао живот ван строгог градског центра, у његовом пољопривредном делу у то време.
На периферији – сећа се проф. Костић – радни дан почињао је изласком и заласком сунца, означаваним дувањем у рог. Ујутру, краве већ приучене на звук рога, саме су роговима отварале капије, припајале се крду и, праћене реским звиждуком говедарског бича и пуцањем швигара, полако и тромо се вукле на пашу ка Горњој или Доњој утрини. Овакав начин заједничког чувања не само говеда, већ и коња, свиња, гусака и патака, омогућавао је земљорадницима веће посвећивање пољопривреди.
Главна економска снага Панчева била је пољопривреда самог града, околних села са леве обале Тамиша, као и Панчевачки рит с десне обале Тамиша и леве обале Дунава, са селима Овчом, Борчом и Крњачом која су, без моста на Дунаву, била везана за трговину, занатство, индустрију и више школе у Панчеву. Због Овче и Борче била је код Горње цркве изграђена скела на Тамишу, која је нарочити суботом, пијачним даном у Панчеву, била преоптерећена разнобојно ишараним колима израђеним код Душана Р. Грујића и Гиге Ристића, чувених панчевачких колара и ковача са углова Јабучког пута и Црепајске улице.
„Остали су ми у сећању ти преласци Овчана и Борчана за време зиме, када су сељаци носили тешке овчије опаклије, а сељанке кратке овчије бундице прошаране огледалцима, кочоперно седећи на шареним саоницама. Била је то импресивна слика дугачке колоне саоница, посутих ињем и пресијавњем сунца у огледалцима женских бундица, која свечано, као на паради, пролази Јабучким путем ка житној пијаци и трговима у граду. Нас, тадашње малишане, нису могли изненадити џакови пуни пшенице, пасуља и жути клипови кукуруза на њиховим саоницама, али су нас увек збуњивали огромни бели хлебови од 11 килограма тежине, специјално печени за боље стојеће грађане, па смо често питали угледног панчевачког пекара Стевана Апостоловића, зашто и он не прави хлебове од 11 килограма, већ само од пет килограма. „Немам ја, децо, за то рачуна, јер то изискује велики труд, специјалну мешавину брашна и нарочите хлебне пећи“, одговорио би нам добри наш пекар са Јабучког пута…
Те исте 1923. године на углу Змај Јовине и Карађорђеве улице, први пут могли смо чути звуке са радио апарата, којег је љубазни домаћин стављао на прозор, уз пружање слушалица помоћу којих смо слушали радио пренос, чудећи се техничком достигнућу.
МИЛОРАДОВИЋЕВЕ РАКЕТЕ
Једну од посебних личности у Панчеву – сећа се проф. Костић – представљао је пуначки Петар Милорадовић, ранији обућар и власник циглане на великој окуци Тамиша, испод Горње утрине и Јабучког пута. Он није био само родоначелник најбројније породице, већ и власник читавог насеља код циглане, у којем су живели и за њега радили искључиво домаћи Немци. У празничне дане, чика Пера је са своје ограде на углу Малог сокачета и Житног трга испаљивао ракете и стварао ватромет над Житним тргом, препуним радозналих старијих гледалаца, као и зачуђене и радосне деце.
Чика Пера се редовно појављивао на дан 19. јануара – дан Богојављења, код скеле на Тамишу, испод Горње цркве, да би након вађења леденог крста из хладног Тамиша, предао дукат Сави Пангаћевићу, прваку државе у рвању, огрћући га новим ћебетом, како се Сава не би смрзао“…
МАЈСТОРИ ПРОВОКАЦИЈА
За чика Перино име везано је прво стрљање Панчеваца у априлу 1941. године. Немци су намерно протурили гласине да се у гробници Милорадовића, у средишту гробља, на самој ивици Новосељанског пута, налази скривено оружје и муниција. Гробница је демолирана, но није било пронађено ништа од оружја. Окупатори су онда окривили Србе да су благовремено склонили оружје из гробнице, па је наређена одмазда како би се терором одржао немачки поредак…
А колико је била провидна и срачуната прича о оружју у гробници Милорадовића, постало је јасно само месец дана касније: Немци су од тог истог чика Пере изнајмили његов салаш у Банатском Брестовцу да би на њему успоставили једну врсту принудног радног логора.
(СТАРТ 013)
