НЕКАД ПУЧКА БАНКА... данас Поштанска штедионица

Незаборавник

Једна слика Панчева из времена после Великог рата

ГРАД ТРГОВИНЕ И БАНАКА

О важности Панчева као финансијског средишта говори и чињеница да је одмах после рата у њему отворена филија Народне банке СХС, а 1922. у граду је деловало чак пет новчаних завода

Пре месец дана  навршило се 99 година од победоносног уласка српске војске у Панчево.

Хајде да уз помоћ докумената, ондашњих новина  и расположиве литературе покушамо да данашњим житељима ове вароши пружимо макар овлашну слику Панчева у првих неколико година по ослобођењу града и његовог прикључења Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Првих седам година у слободи Панчево је ноћу још увек живело под плинском светлошћу, јер све до године 1925. није имало уведену електричну енергију. У том погледу Панчево су претекли не само већи војвођански градови, него и нека села.

НЕМАЧКА, ПА ДВЕ СРПСКЕ БАНКЕ, ПА…

Зашто су сви већи војвођански градови претекли Панчево? Вероватно зато јер нису имали уведено плинско осветљење. Постојање Плинаре у Панчеву било је у неку руку кочница увођењу електричног осветљења. Са градњом електричне централе се, по свему судећи, одлагало све док свима није постало јасно да даљи развој града не трпи одлагање. Инвеститори, домаћи и страни, дизали би руке од Панчева, без обзира на његов привлачан положај, због којег је и прозван Капијом Баната.

Али под плинском светлошћу Панчево, онда град са мање од двадесет хиљада становника, успешно је савладао све последице застоја изазваног Првим светским ратом. То се, најпре, огледало по мноштву крупних трговачких фирми и знатном броју банака. Трговало се као и пре рата, претежно житарицама. Панчевачки житарски трговци  отпремали су у то време на разна домаћа и страна тржишта више од 1.500 вагона пшенице и око 10.000 тона кукуруза годишње. И онда је на Тамишу постојало посебно житарско пристаниште са магацином и елеватором. Касније је на том месту изграђен модеран бетонски силос, у то време један од највећих на Балкану. Данашњи изглед силос је добио после Другог светског рата, када је дограђен и модернизован.

МУЗИЧАР, ХОРОВОЂА… Мита Топаловић

Године 1922. у Панчеву је деловало чак пет новчаних завода. Највећи и најстарији био је Пучка банка, коју су основали панчевачки Немци. Деоничарска главница износила је милион и по динара, резерве су износиле око 780.000 динара, улози су досезали до шест милиона динара, а непокретности у власништву те банке процењиване су на 2.875.000 динара!

За Пучком банком следиле су по величини капитала две банке, претежно у српским рукама: Кредитна банка и Српска банка.  Четврто место заузимала је Комерцијална банка  и Штедионица, чији су оснивачи били панчевачки Јевреји. У Панчеву је тада пословала и филијала новосадске Задружне банке. О важности Панчева као финансијског средишта говори и чињеница да је у њему одмах по ослобођењу 1918. године отворена филијала Народне банке  СХС.

БАНКА ВЛАСНИК ЈАВНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Панчево се данас, с правом, може поносити као једини град на простору бивше СФРЈ који је изградио посебну зграду за своју библиотеку… осим, наравно, Народне библиотеке Србије, која је подигнута као национални и културни одговор целог српског народа злочиначком уништењу и раније зграде и непроцењиво вредних књига, приликом немачког бомбардовања Београда 1941. године. Панчево се исто тако може похвалити да је још 1914. у њему покренута јавна библиотека, чији је оснивач била баш Пучка банка. За четири године отворен је књижни фонд од око 7.500 књига, претежно на немачком, али и на српском и мађарском језику. Пазило се да те књиге буду из свих научних области. Највреднија је, свакако, била „Опис Дунава“ Фердинанда Мерсиљеа, издата на француском 1744. а која се и данас налази у поседу Градске библиотеке у Панчеву. Књиге из ове библиотеке, ипак, могло је да посуђује само 150 људи, са списка сачињеног посебно за ову сврху! То је била најсигурнија гаранција очувању књижног фонда.

Много је значајнија била, ипак, Библиотека Српске православне црквене општине, основана још 1871. на иницијативу др Светислава Касапиновића. Прве књиге потицале су „из поклона неколицине панчевачких родољуба намењених оновременским српским учитељима“, како је било записано у једном ондашњем документу.

Библиотека је брзо умножила књижни фонд захваљујући поклонима. Највреднији међу приложницима били су Сава Коларски, доловачки свештеник, прота Васа Живковић и, наравно, велики српски издавачи браћа Каменко и Паја Јовановић. Године 1922. у Панчеву су деловале још и три српске читаонице: Српска читаоница, Занатлијска читаоница и Ратарска читаоница. Њихово обнављање уследило је одмах по ослобођењу града, јер су на почетку рата 1914. мађарске власти затвориле све српске културне установе у граду „као гнезда и легла националног отпора Срба“. Исту су судбину доживеле и све српске читаонице и библиотека у Панчеву и по окупацији 1941. године, само што су сада уместо Мађара то били Немци.

У то време у Панчеву су деловала три српска и три немачка пева

ИЗДАВАЧИ И ДОБРОТВОРИ… браћа Каменко и Паја Јовановић

чка друштва. Најстарије је било Српско црквено певачко друштво, основано још 1838. године. Први председник био је неуморни прегалац др Константин Пеичић, лекар који је у Панчеву увео модерни санитет. Хоровође су били многи знаменити музичари, као што су Никола Ђурковић, Даворин Јенко и Мита Топаловић. Одмах по ослобођењу, обновило је рад Певачко друштво „Венац“, основано још 1887. године и Занатлијско певачко друштво. Оба друштва учествовала су на бројним добротворним приредбама и оба су имала певачке школе.

Панчево је у то време имало и три немачка певачка друштва: Мушко певачко друштво, Занатлијско певачко друштво и Евенгелистичко црквено певачко друштво.

КАД НОВИНЕ КАСНЕ

Упркос слабим саобраћајним везама Панчевци су били прилично вредни читачи новина и часописа. Ево шта је о томе записао један од ондашњих хроничара панчевачких прилика, др Никола Милутиновић:

„Панчево чита београдске листове као да је већ заиста предграђе Београда. Београдски разносачи новина продају листове и по Панчеву. Разуме се да ово важи само за летње месеце када лађа четири пута долази из Београда. Кад паробродски саобраћај зими стане Панчево је одсечено од Београда. Београдски листови читају се онда раније у Загребу него у Панчеву!“

Панчево је година 1921/22. примало дневно око 60 разних листова у око 2.300 примерака. Најчитанији су били „Време“, са 250 примерака и „Политика“, са 200 примерака. „Време“ ће ускоро успоставити и дописничку службу у Панчеву, а први дописник из Панчева био је Василије Микић.

Све ово  и још много тога што у овај текст није могло да стане, Панчево је доживело и имало под плинском светлошћу. Увођење електричне струје 1925. и Панчевачки мост, завршене десет година касније, увешће Панчево у ново друштво.

(Фотографије: Историјски архив)

(Сва права задржава Старт 013)

Пројекат