МИСТЕРИЈА УНИШТЕНИХ ФРЕСАКА

Незаборавник
Милан Бутозан – најоригиналнији примерак панчевачког црквеног сликарства

МИСТЕРИЈА УНИШТЕНИХ ФРЕСАКА

 

 

*“Не треба мени ни нафризирани, ни намаскирани Христ, још мање хоћу љупке анђеле. Ја сликам душу“ – и тако је почео сукоб и онда… Ко је уништио Бутозанове фреске у капели на Православном гробљу у Панчеву: Немци, руски свештеник – емигрант или српски протојереј?

 

Три су догађаја потресла Панчево првих месеци окупације 1941. године. Прво је 22. априла уз ограду Православног гробља повешано 18 и стрељано исто толико невиних Срба. Овај злочин, дуго приписиван есесовцима, починила је редовна немачка војска, Вермахт, уз свестрану асистенцију домаћих Немаца. Фарси од суђења пре погубљења председавао је командант града потпуковник Банделов. Недуго затим, локалне фолксдојчерске власти наредиле су Српској православној црквеној општини да са данашњег Трга краља Петра I уклони спомен-крст у славу српских устаника под Карађорђем, подигнут тек што је устанак почео, 1804. године. После неколико недеља неутврђени починилац уништио је фреске у капели на панчевачком православном гробљу, рад сликара Милана Бутозана, рођеног Панчевца.

СИН НАДНИЧАРА И ПРАЉЕ

Ја сам син једног надничара и једне праље, с поносом ће напоменути Милан Бутозан, тада већ афирмисани сликар, а у полемици коју је био приморан да води са анонимним нападачем на његове фреске тек што их је завршио, године 1931. И заиста, Бутозан је овом поруком тачно одредио своје порекло.

Рођен је 1905. године у крајње сиромашној породици. Његови родитељи су, међутим, чврсто одлучили да своје троје деце, два сина и кћер, изведу из сиромаштва тиме што ће их , без обзира на жртве, дати на школе. Тако ће њихов старији син Васа, пошто је међу најбољима матурирао у панчевачкој гимназији, отићи у Загреб на студије ветерине. Васа Бутозан је стекао докторат и удигао се у ред успешних и у европским размерама угледних научника на пољу ветерине. Био је организатор партизанског санитета, већник АВНОЈ-а, а после рата посланик, министар, оснивач сарајевског универзитета и први председник Академије наука БиХ. Представљао је нашу земљу на многим конгресима и научним скуповима ветерине у иностранству.

Милан Бутозан је показивао од ране младости склоност ка сликарству. Немирног духа, млади Бутозан се, по сведочењу неких његових школских другова, стално натезао са школовањем, да би, и не завршивши гимназију, отишао у Загреб, где су га, оценивши га веома талентованим, одмах примили у Уметничку школу. Имао је среће да му учитељи буду тада чувени мајстори фрескосликарства Бецић и Кљаковић.

Ова два врсна тако мајстора монументалног жанра Бутозан је заиста имао шта да научи. Али он у Загребу студира у крајњој немаштини, хранећи се повремено само једном дневно у кухињама за сиротињу! То само распламсава његов бунтовни, помали анархични дух који ће га приближђити левичарским идејама, али и довести до тога да га – избаце из Уметничке школе. Зато је студије наставио и завршио у Београду.

КРАЉ У НИЈЕ СМЕТАО ЛЕВИЧАР

У то време пада и Бутозанов покушај да у Панчеву отвори приватну сликарску школу, у данашњој Улици Војводе Радомира Путника 6. Покушај се завршио неуспешно, али је зато Бутозан побрао сва признања критике на првој самосталној изложби приређеној у Београду 1933. годие. Књижевник Растко Петровић, који се бавио и ликовном критиком, написао је да „цела изложба делује узбудљиво што се на њој налазимо међу радовима који значе прави и несвакидашњи замах тражења, што су у питању радови једног младог човека који није пришао уметности да би стварао дела средње вредности средњег успеха“.

Биста жене (Народни музеј Панчево)

Милан Бутозан је био изразити портретиста. Можда је баш онаква ласкава оцена коју је о њему изрекао Растко Петровић (иначе, брат велике српске сликарке Надежде Петровић) највише допринела да Бутозан заинтересује и краља Александра Карађорђевића. Краљ се, кажу, није особито занимао за уметност, али је схватио да му државни разлози налажу да уметнике подстиче и помаже. Краљу се много допао Бутозанов начин портретисања и зато је одлучио да му повери да изради и један његов портрет. Сазнање да ће га портретисати прононсирани левичар краљу није нимало сметало.

ОДМАХ НЕСПОРАЗУМИ

Капела на Православном гробљу у Панчеву саграђена је још 1854. године. Ктитор је био тада уважени грађанин панчевачки Лазар Драгићевић и супруга му Марија. Капела је посвећена св. Георгију, а иконостас је сликао Константин Пантелић. Драгићевић је био власник хотела „Трубач“, који је био стециште свих културних збивања међу панчевачким Србима, често оствариваних уз издашно Драгићевићево меценатство. По предању, хотел је добио име по песми Стевана Каћанског „Хеј, трубачу с бојне Дрине“.

Бутозан је био једва дочекао наруџбину црквених власти да ослика фрескама капелу не би ли испољио своје виђење и своје схватање о томе како ваља реализовати један такав сликарски задатак. Радио је, како је после сам написао, и у грчу и у екстази. Било је лето и сликар би често исцрпљен целодневним радом, и преноћио на гробљу, да би рад наставио већ са првим јутарњим сунцем и првим петловима. Али чим је дело приведено крају, уместо признања уследили су неспоразуми и јавни напади анонимних незадовољника.

То, међутим, није био први Бутозанов судар са људима незадовољним његовим делом. Теко што је окончао тегобан рад на осликавању капеле, у панчевачким локалним гласилима освануле су жестоке критике, и то непотписане. Бутозану је замерено да се удаљио од освештаних канона православља. Његов стил је проглашен кубистичко-футуристичким, а читаво дело названо руглом. Сликару се није спорио таленат, већ смелост удаљавања од устаљених правила, да би му се на крају и запретило: когод свесно или несвесно прекрши ова правила мора доћи под удар црквене цензуре.

НЕЋУ НАФРИЗИРАНОГ
ХРИСТА!

Бутозан није оћутао својим анонимним критичарима. Одговорио им је оштро и самоуверено. Указао је, прво, да немају појма о сликарству када ове фреске сврставају у кубистичко-футуристички правац, који заправо и не постоји. Потом се позвао на изворе своје инспирације. Нашао их је у ранохрићанским фрескама, сликаним тајно по римским катакомбама и заклоњеним од очију прогонитеља хришћана. На њима, Христ има чудну, издужену главу, косу неуредну, чупаву и прљаву, прсти су му дуги и без пропорције, али му је лице, упркос томе, продуховљено. Не треба мени, писао је Бутозан, ни нафризирани, ни намаскирани Христ, још мање хоћу љупке анђеле. Ја сликам душу. Додао је и то да црквену општину треба хвалити, а не кудити, јер је имала храбрости да се заложи за културни престиж, тиме што је уместо рада обичног молера наручила баш фреске.

После овог сукоба Бутозан је напустио Панчево и одселио се у Загреб. У месту Зелина, у Хрватској, осликао је фрескама православну цркву. Ово његово дело наишло је на веома повољна пријем код критике. Што није могло у Панчево, могло је у Зелини.

МУЧЕНИЧКА СМРТ

Ратне 1943. три агента тзв. усташког редарства у Загребу изненада су упала у Бутозанов стан, ухапсила га и одвела у затвор. Ухапшен је због илегалног деловања у корист НОП-а.

После рата била се раширила легенда о Бутозановој херојској погибији. Видевши да му нема спаса, изненада је скочио на најситнијег међу агентима, зграбио га својим снажним рукама и тако треснуо о зид да се овај сав разбио. Онда су друга два агента припуцала и убила Бутозана.

Стварност је, ипак, била другачија. После дугог трагања, дошли смо до писмене изјаве особе (чије име из разумљивих разлога не наводимо), која је заједно са Бутозаном била у усташком затвору и имала срећу да преживи. По том сведочењу, Бутозан је био подвргнут дуготрајном тешком мучењу, ништа не прзнајући. Када је дошао судњу час био је већ толико измрцварен да није могао да хода, па су га губилиште – однели.

ТВРДЊА БЕЗ ДОКАЗА

Ликовни критичар Павле Васић, у својој драгоценој књизи „Уметничка топографија Панчева“, за уништавање фресака оптужује Немце, чак ни не наглашавајући да ли мисли на окупаторску силу или на панчевачке Немце из цивилне власти. Као предисторију Васић анегдотски описује први сукоб Бутозана око фресака још 1931. са извесним Величковићем, једним од тадашњих црквених тутора.

КО И ЗАШТО… Православно гробље (Храмови Панчева)

На Величковићево учтиво питање да ли је могуће да Христос тако изгледа. Бутозан је набусито одговорио: „А, да ли сте сигурни да тако није изгледао!“

Онда, по Васићу, 1941. долазе Немци, који Бутозаново сликарство оцењују као изопачену уметност (die entartete Kunst) и лишавају Панчево најоригиналнијег примерка црквеног сликарства. За ову изричиту тврдњу не наводи се, међутим, ни један једини доказ!

Једно је истина. Усташки злочин одузео нам је Милана Бутозана. Неко нас је осиромашио за лепоту његових фресака у капели Православног гробља у Панчеву. Оно што нам је од Бутозана остало јесу бројне његове слике, портрети, нарочито. Свега се неколико његових радова данас налази у Народном музеју у Панчеву. Остали су разасути по многим приватним збиркама. Од Бутозана нам је, такође, остало поприлично чланака о разним аспектима ликовне уметности и девет свезака његовог дневника који би требало да се налазе у, некада Југославенској, данас Хрватској академији наука и умјетности у Загребу. Остале су, такође, и фреске у цркви у Зелини.

Да видимо, бар на једном примеру, како је сликар Бутозан оцењивао ликовне прилике у Панчеву године 1936. а како век или два раније:

Ликовна уметност данашњег Панчева је с једне стране у пуној мери на линији традиције, а с друге стране се поводи за неукусним примерима нечега што је управо гротеска лепог и складног.“

Носиоци ликовне уметности некада су лица надахнута непоколебљивом вером у светост мисије коју су вршили против притисака из Беча и Пеште, те су им дела одисала у цркви дубоким и искреним православљем“…

ПРЕЋУТКИВАЊЕ У КАТАЛОГУ

Данас би било врло тешко организовати једну репрезентативну изложбу Бутозановог сликарског умећа. Многе његове слике налазе се у поседу институција и појединаца у Загребу и другим хрватским градовима. За оне слике до којих би се могло доћи, било би свакако затражено веома скуп осигурање.

С пролећа 1959. то је било не само могуће, него је и урађено. За изложбу у Народном музеју у Панчеву прикупљена су његова најбоља дела. Каталог за ову изложбу садржао је и исцрпне податке о Бутозановом стваралаштву, па и податак да је аутор фресака у капели на Православном гробљу. Педантно је наведено 28 композиција, укупне површине 130 метара квадратних.

Зачудо, у каталогу није било помена да су те фреске уништене! Неупућени посетилац могао је да крене ка капели, да уђе у њу и да се, уместо са фрескама сусретне са голим зидовима.

Пиродну радозналост неких зналаца, организатори изложбе настојали су да задовоље једним врло магловитим објашњењем: фреске су 1941. године насилно уништене, а починилац је је био неки свештеник – руски емигрант, чије име они нису запамтили. Али, ако му име није упамћено, морало је бити бар негде забележено. И, након провера међу бројним папирима, утврђено је да се у то време, на почетку немачке окупације, међу панчевачким свештеницима није налазио ниједан руски емигрант!

СВЕДОЧЕЊЕ СТОЈАНА ТРУМИЋА

Интересовање је после више година разбудио један интервју познатог панчевачког новинара Драгослава Стефановића – Стефа са сликаром и професорим Стојаном Трумићем. Осликавајући речима ликовни живот Панчева уочи рата и подсећајући на своје првенце у ликовној есејистици, Трумић се нехотице дотакао и теме о уништењу Бутозанових фресака.

На Стефановићево питање сећа ли бар он имена свештеника- руског емигранта, Трумић је готово узвикнуо: „Ма какав емигрант! Фреске је уништио тадашњи протојереј, презименом Зорић.

И, новинар Стефановић, на први глас да су фреске уништене, појурио је на гробље. Да се радило о Зорићевом неделу потврдио му је и чувар гробља. Следило је затим Стефово питање да ли у свему томе икаквог удела има окупатор или локалне власти панчевачких Немаца?

Мислим да има само утолико што је з тај гнусни чин Зорић исходовао некакав папир од власти. Њему уништење није наређено. Он је био иницијатор. Штавише, документ о томе требало би да се налази у Народном музеју, али ја не верујем да је још тамо.“

Остало је још отворено питање зашто је требало измишљати непостојећег емигранта? Одговор највероватније лежи – рекао је Трумић – у тежњи родбине и пријатеља да се прикрије прави кривац. Зато је онај папир склоњен. Његово постојање могло је значити не само оптужбу за уништење једног уметничког дела, него и оптужбу да је то учињено уз тражење сагласности од окупаторских власти.

Изложили смо, ето, све три верзије о томе ко је фреске уништио: Немци, руски емигрант, Зорић. На читоацу је да се определи за ону коју сматра највероватнијом. Нама се чини да је то, ипак, ова трећа.

 Пројекат                                                                         (Старт 013)