Незаборавник
И они су обележили осам и по векова дугу историју Панчева
ПОВЕЗУЈЕ ИХ ОНО ИСТО, А ТО ЈЕ ПАНЧЕВО
* Историја успева да забележи само неке од људи који су својим радом унапредили своју земљу, град… * Поред оних за које се много зна, историју Панчева су чинили и мање познати људи, који нису ништа мање заслужни за развој града какав је он данас
Када неки град има историју дужу од осам и по векова, колико Панчево историје има иза себе, она мора бити пуна људи који су, на овај или онај начин мењале то своје место живљења. Како су се током тих осам векова мењала имена овог града, од Бансифа до данашњег Панчева, мењале су се и царства, власти, народи… Такву богату историју је готово немогуће сагледати до детаља, до сваке личности или догађаја који су ту историј мењали. Тако и за највећи део људи који су временом Панчево направили ониме што данас јесте, никада нећемо знати. Ипак, историја је записала неке од њих. И њих и њихове животе и њихова дела…
Панчево је одувек било град у којем су различити народи живели једни са другима у миру, радили и градили свој град. Тако је новија историја Панчева пуна личности који су у овај град дошли и својим радом оставили свој траг. Насељавањем Немаца током “Каролинске сеобе” под Грофом Мерсијем, Панчево је добило две вароши, Горњу и Доњу, немачку и српску. У то Панчево доселило се много је Немаца, Мађара, који су својим радом свој нови град унапредили, па чак га у једном тренутку учинили привредним и трговинским центром овог дела Војводине. Иако је немогуће све њих поменути, неки се не смеју заобићи.
Прву пивару на Балкану основао је у Панчеву Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна који је од тадашњих власти издејствовао дозволу да се може бавити производњом пива и тако овај напитак на велика врата донео у Панчево. Иако је његова производња била занатска и веома скромна, то је ипак била клица из које се годинама касније развила индустрија која је, посебно под управом породице Вајферт, Панчево ставило на мапу Европе.
Јохан Бахман 1822. године оснива своју циглану, а две деценије касније у Панчеву је изграђен и први млин на парни погон који је покренуо Фридрих Макарт, 1844. године. Прву апотеку у Панчеву је отворио, такође, Немац Вилхелм Херман фон Граф. Године 1850. установљен је паробродски превоз између Панчева и Београда и Земуна, а седам година касније Панчево добија пристаниште и капетанију, што је само позитивно утицало на трговину у граду. Суживот Срба, Немаца, Мађара и других народа огледало се и кроз црквени живот: Панчево је у сваком тренутку у својој ближој историји имало и православне и католичке и евангелистичке храмове ,а све те цркве су и на бројне начине унапређивале овај град.
Прве матичне књиге у Панчеву почела је да води Римокатоличка црква, Српска православна црквена општина је увек помагала да се живот српског народа у граду побољша: оснивала је бројна удружења ради бољег организовања живота у граду, помагала школовање многих младих људи који су касније оставили свој траг у историји овог града, у град је доводила људе који су својим знањем, способностима и својим радом могли помоћи развој ове вароши, било да је у питању образовање, уметност или нешто треће. Управо највећи део њих који су у овај град дошли да раде, у њему су оставили свој траг: Исидора Секулић, Никола Ђурковић, Даворин Јенко и многи други су постали део овог града. А неки су се у Панчеву кратко задржали, попут Бранислава Нушића који је, можда радећи у овом граду налазио инспирацију за своја каснија дела по којима је постао познат.
Још једна од историјски значајних личности која се у граду на Тамишу кратко задржала јесте и први војвода Војводства српског Стеван Шупљикац. Као успешан официр аустријске војске, он је имао подршку српског народа који је живео у монархији тако да је на Мајској скупштини 1848. године он добио титулу војводе коју је потврдила и сама влада у Бечу. Шупљикац је умро у Панчеву крајем 1848. године обављајући своју дужност команданта срспких снага у тек формираној Војводини.
Панчево је данас познато и по недељним новинама које имају најдужу традицију на Балкану.
Лист “Панчевац” је 1869. године основао Јован Павловић, Сремац који је у Панчево дошао како би предавао на тадашњој Трговачкој академији, а који је био и први уредник ових новина. После школовања у иностранству, Павловић добија понуду за професорско место у Панчеву, а његов долазак се поклопио са рођењем идеје угледнијих Панчеваца Срба да, по угледу на Немце, у овом граду покрену новине који би служиле “трговачко занатским и обртничко-земљоделским делима”. Млади Павловић се пронашао у тој идеји и, на срећу својих нових суграђана, показао се као веома добар уредник и новинар чији је стил и начин писања, бирања и обраде тема био далеко испред свог времена. Он је уређивао и часопис “Српкиња”, који је такође излазио у Панчеву, а поред свог новинарског позива, он је био и веома политички ангажован, посебно по питању борбе за права и слободе српског народа у Аустро-угарској монархији, а због проблема које је имао због тог свог ангажовања је и напустио овај град. Свиме што је урадио током свог боравка у Панчеву, Павловић је добио једну улицу у овом граду, а на улазу у Народну башту постављена је његова биста.
Поред “Панчевца” у овом граду су излазиле и сличне новине на немачком језику попут “Pancsovaer Wochenblatt”, новине годину дана старије од “Панчевца” који је, као и “Панчевац” штампао Антон Зибенхар. У Панчеву у то време излазиле су и многе друге новине попут “Граничара” Тоше Бекића, “Жиже” Змаја Јове Јовановића, “Домаћи лекар”, чији су уредници били др Константин Пејчић и др Љубомир Ненадовић, ”Banater Post” власника Карла Витишлагера, који је уређивао Јулијус Флуг.
Панчево је 1870. добило и прву “српску” штампарију коју су отворили браћа Јовановић, Каменко и Павле. У тој штампарији, која се налазила у кући у улици која данас носи њихово име, током њеног рада штампано је преко 20 хиљада књига, новина и других публикација на српском језику, као и први примерак “Комунистичког манифеста” на овом језику. Браћа Јовановић су, поред своје штампарије, у граду оставила и траг својим политичким ангажовањем и дружењем са тадашњим углавном лево оријентисаним политичким активистима. То их је коштало штампарије као и хапшења у неколико наврата у тада тек основаној Краљевини Србији.
А када је политичка сцена у Панчеву у питању, незаобилазно је име Светислава Касапиновића, панчевачког адвоката и политичара чије је деловање било окренуто ка правима Срба у Аустроугарској и чије се идеје не могу раздвојити од идеја једног Светозара Милетића са којим је Касапиновић био и близак пријатељ.
Јавни, друштвени живот Панчева увек је био богат најразличитијим личностима чија ће величина и важност доћи до изражаја тек касније, најчешће по њиховом одласку из ове вароши. Тако је на пример, друштвени живот Панчева између два светска рата био незамислив без једне Олге Смедеревац, хуманитарке и мецене која је годинама била везиво које је окупљало бројне јавне личности и интелектуалце од којих су многе у овом граду провеле тек неко време. Она је читав живот посветила хуманитарном раду због чега је одликована и то ордењем француске Легије части и руског Црвеног крста, а у панчевачком Народном музеју, за који се она много ангажовала после рата постоји легат Олге и њеног мужа Стевана Смедеревца. Олгина кућа је било окупљалиште и уметника познатих и ван оквира овог града, попут Уроша Предића, Петра Коњовића, Вељка Петровића, Милоша Црњанског, др Миховила Томандла… Међу њима често је био и Милан Ћурчин, рођени Панчевац, песник, есејиста и критичар и један од оснивача југословенског ПЕН клуба.
Списак личности које су много учиниле за Панчево, свој народ и своју земљу, а нису остале превише упамћене у историји како заслужују овде свакако није крај: ту има и познатих и успешних панчевачких спортиста, уметника, новинара, јавних радника…
Све њих, на овај или онај начин повезује управо та веза са Панчевом а тиме и са Панчевцима.
Али о њима, у неком другом серијалу, сличном овом.
Илић В.
(Сва права задржава Старт 013)
