Траговима поред пута

Место у јужном Банату, у којем је рођен Зоран Петровић

СЕЛО САКУЛЕ, А У БАНАТУ

• Овде хоћу да почнем са описом насеобних места у Панчевачком дистрикту са местом Сакуле…

Село Сакуле, које се налази у општини Опово, први пут се у стручној литератури помиње још 1432. године, и судећи по томе спада у ред најстаријих насеља у  Банату.

Од 1552. године Сакуле административно припада санџаку Зрењанин, у покрајини Темишвар. Под османлијском управом Сакуле је било све до 1716. године, изузев у периоду од 1688. па до 1699. када је било под привременом контролом Хабсбуршке монархије. Интересантно је да су Турци, из практичних разлога, признавали јурисдикцију православне цркве, и то од 1557. године.

Поразима османлијске војске у биткама код Петроварадина и Панчева, те уласком трупа принца Еугена Савојског у Темишвар, октобра 1716. године, завршава се владавина Турака овим просторима, која је трајала равно 150 година.

Када је 1763. Марија Терезија почела да уређује своје гранично подручје на  доњем Дунаву, а да би спречила ширење куге, дуж Тамиша и Дунава ствара се Немачка насеобна регимента. Започиње попис становништва, и по попису из 1765. Сакуле је имало 81 домаћинство и укупно 320 становника.

Што се топографског приказа тиче, Сакуле (некад писано Saccula) је из тог угла први описао инжењер Антон Крау, и то 1766. године. Ево како: „Овде хоћу да почнем са описом насеобних места у Панчевачком дистрикту са местом Сакуле. Који терен; када се погледа мапа према турској страни, десна страна немачке границе чини насеље. С десне стране са бечкеречким дистриктом се граничи; одназад од ње је подручје илирске војске… Место Сакуле лежи на поплављеном делу, с те стране Тамиша је то прилично пуно, има скоро сву добру плодну земљу, ако се изузме блато и некорисно земљиште под поплавом“.

Према попису из 1782. године, Сакуле је имало 1271 становника, који су живели у 203 куће, што је у поређењу са пописом из 1765. године – импозантан пораст, и становништва и домаћинстава. После периода мањег смањења броја становника, а због Турског рата 1788/92, године 1811. број становника се повећао на 1454, који су живели у 197 кућа, што је за шест кућа мање него 1782. године.

Иначе, живот грађана у Немачко-банатској пограничној регименти, у поређењу са осталим деловима Војне границе био је нешто бољи, мада је и овде долазило до проблема, некад због суша, али чешће због недовољне организације око насељавања нових колониста из Рајха.

Након више ратних разрачунавања крајем 18. и почетком 19. века, и коначног пораза Наполеона, после Бечког конгреса 1815. започиње фаза релативног мира у Европи и у Војној граници. А онда долази револуција 1848/49. када су погранични војници, у сукобу са Мађарима, били на страни аустријског цара. После тога, 1867. долази до аутријско-мађарског помирења, да би пет година касније дошло и до распада Војне границе.

Сто година проведених у оквирима Војне границе за Сакуле може добити позитивну оцену. Уместо сиромашних и раштрканих кућа никло је урбанизовано насеље са добрим становима. Али распуштањем Војне границе, 1872. године, југозападна регија Баната, па и Сакуле, потпада под Краљевину Мађарску. И од тада Сакуле се зове Szakula, односно, Torontal.Sziget. Иначе. крајем 19. века, тачније 1892. године, Сакуле има 530 кућа у којима живи 2878 људи. Петнаест година касније, 1913. у Сакулама је живело 2435 Срба и 322 Немца. По попису из 2011. године Сакуле је имало 1847 становника.

Електрификација Сакула започета је 1955. године, а прва трафо станица сазидана је на почетку садашње Жарка Зрењанина улице, 1956. године. До 1966. године до Сакула се могло доћи само земљаним путем, да би годину дана касније, из самодоприноса и кулуком, био урађен макадамски пут.  Године 1971. стиже и водовод, а наредних година и већи део улица у селу добија калдрму.

Садашња школска зграда у Сакулама  саграђена је 1961. године, а сама институција основне школе у том селу стара је више стотина година. Од ослобођења па до 1955. школа носи назив „Осмолетка“ Сакуле , од 1955. до 1961. је „Осмогодишња школа“ Сакуле, а 1961. добија назив Основна школа „Зоран Пауљев“. Године 1991. формира се Установа за предшколско и основно образовање и васпитање „2. октобар“, да би данас Школа остала само као истурено одељење ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Опова, а носи име најпознатијег Сакуљанина – Зорана Петровића.

Изградња Српске православне цркве посвећене Светом Николи завршена је 1846. године, али је било потребно десетак година па да се почне са радовима на њеној унутрашњости. Иконостас је урадио Константин Пантелић,  1857. године. Поред покретних руских икона на дасци из 18. века, у цркви се чува и Јеванђеље из 1760. године, које је штампано у Русији, под покривитељством царице Јелисавете, ћерке Петра Великог.

Поред истоимене цркве у Опову, црква „Свети Никола“ у Сакулама је непокретно културно добро од великог значаја.

Е, да, за крај да вас питамо:  Да ли сте чули за Овчарске дане? Не сумњамо!

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

Свакако најпознатији Сакуљанин је Зоран Петровић (1921 – 1996). Био је сликар, вајар, писац, професор на београдској Ликовној академији. Био је члан групе Самостални, један од оснивача „Децембарске групе“, као и уметничких колонија у Војводини.

Његова бака, иначе, Јеврејка, страдала је у концентрационом логору „Сајмиште“, док му је мајка Олга, рођена Weil, заједно са њим ухапшена, да би на интервенцију неких сакуљанских Немаца, били пуштени на слободу. Иначе, он сам био је активни учесник Народно-ослободилачког рата.

Између осталог, Зоран Петровић је написао и изузетно популарну књигу Село Сакуле, а у Банату.

Добитник је бројних међународних и домаћих признања.

С. Батало

(Према: Сакуле, Јозеф Франк, Културно наслеђе Баната – европско наслеђе и Википедија)

Пројекат „Опово – сва четири насеља са све четири стране општине“ суфинансира Општина Опово.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.