Траговима поред пута

Како је настало најмање и најмлађе насеље у Банату

ПУТНИКОВО – ПРВО СЕ СКУЋИО ЛУКА, ПА…

• Привремено су се сместили у уздинској школи или по домаћинствима, из чега закључујемо да су их њихови домаћини Румуни лепо примили. Земљу су добили крајем 1924. и одмах…

Пажљивијем читаоцу публикације „Јужнобанатски округ“  (1997. година)  неће измаћи податак наведен у дну 63. стране, да село Путниково има свега 265 житеља! То је, без сумње, најмање насеље у Јужнобанатском управном округу, ако не и у целом Банату.

Путниково је изграђено тек 1925. године, па је према томе и најмлађе насеље. Подстакнути тим подацима кренули смо у истраживање о томе како је насеље настало, дајући предност документима и литератури над причама, јер је то свакако поузданије. Тако смо, поред друге грађе, стигли и до монографије „По равном Банату“ Светомира Миловановића, издате године 1935, дакле, баш на десетогодишњицу постојања Путникова. Миловановић је био учитељ, касније школски надзорник, који је помно обилазећи школе по Банату, проучавао и настанак појединих насеља, затим, националне, економске, црквено-школске и друге односе у њима. Из тога је произишло заокружено дело које су предузимљиви Ковачичани поново издали 1992. као фототипско издање. Светомир Миловановић доживео је лепу старост. Умро је 1985. у 85. години живота.

                                                     ПРАВО НА ИЗБОР

Победе српске војске у Првом светском рату и коначно лишавање Војводине угарског угњетавања и њено прикључење Србији, обрадовало је све војвођанске Србе. Новостворена држава СХС се, међутим, обавезала да ће дозволити свима који не желе да живе у њеним границама право на оптирање у матичне земље. Исто право имали су и Срби и Хрвати и Словенци, који су повлачењем нових граница остали у суседним државама. Све у свему, оптаната из Војводине није било много. Малом броја њих, и то претежно из градова, допринела је и одлука новостворене државе да призна сва уобичајена мањинска права, а пре свега право на основно школовање на матерњем језику. То право је одмах и стриктно примењено, за разлику од праксе угарских власти које су још од 1872. спроводиле оштар курс мађаризације немађарског живља у Војводини. Рецимо, у Панчеву су већ школске 1920/21. од седам школа, две биле на немачком, а једна на мађарском наставном језику. Између Југославије и Румуније оптаната једва да је и било. Штавише, две земље су ускоро постигле споразум о установљењу тзв. контрактуалних учитеља. Учитељи из Румуније долазили су у југословенски део Баната и учили румунску децу, и обратно. Оваква пракса задржала се све до слома Југославије у априлском рату 1941.

ОПТАНТИ ИЗ МАЂАРСКЕ

    У најгорем положају, првенствено што се школства тиче, нашли су се истарски Хрвати и приморски Словенци у границама Италије и – Срби у Мађарској. Они су најчешће и одлучивали да оптирају ка новоствореној држави јужних Словена. Занимљиво је да су власти млађе, неожењене оптанте приморске Словенце настањивали претежно по војвођанским градовима. У Вршцу их је једно време било чак неколико десетина. И сви су се добро снашли, јер су у већини били вични ондашњим дефицитарним занатима, као што су машинисти, електричари итд.

Ево сада нешто скраћене приче о оптантима из Мађарске и о настанку колоније Путниково, онако како је то забележено у Миловановићевој монографији.

„И по имену и по постанку ова колонија је скорашња. Створили су је Срби досељеници из Мађарске… Одушевљени Уједињењем 1918. године почели су  живо радити да дођу у своју Отаџбину. Пре Уједињења сталне везе са нашима одржавали су преко црквено-школске општине Сомбору. Отуда су добијали свештенике, учитеља и све друго што им је било потребно за одржавање националне свести. Уједињењем та је веза прекинута. Војводина је опет постала наша. желели су и они да у њој живе, да живе у својој слободној и независној држави. У томе их није могло ништа спречити. Талас патриотског осећања и љубави их је довео у Отаџбину, из које је њихове претке одвео још Арсеније Чарнојевић 1690. године, где су остали све до 1923. године…“

После овога, по данашњим мерилима, увода пуног патоса, Миловановић наставља сталоженије да бележи ток даљих збивања. Тако сазнајемо да је насељено укупно 49 породица, да је прва група пристигла о Божићу 1923. друга, у мају 1924. Прво су се привремено сместили у уздинској школи или по домаћинствима, из чега закључујемо да су их њихови домаћини Румуни лепо примили. Земљу су добили крајем 1924. и одмах прионули на зидање кућа. Први је кућу сазидао Лука Лазић. Следили су га остали, а то су породице Миловановића, Радовановића, Пејића, Остојића, Шандоровића, Кажаревића, Стојановића,  Кинђића, Станојевића, Бебића, Стојаковића и Васића. Њима су се придружиле и две породице српских добровољаца у Првом светском рату, једна из Суње, и друга из Црне Горе, од Мартиновића. И ето ускоро нових, за оно време удобних кућа, ето – Путникова.

ВОЈВОДИ У ЧАСТ

    Чим су подигли куће прва брига била има је – школа. Сами су сакупили новац и материјал  и дотерали школску зграду  до под кров. Хтели су да што пре своју децу лише обавезе да по киши, блату, снегу и мразу пешаче пет километара до школе у Уздину. Онда је настала економска криза и све је запело. У помоћ им је прискочила управа Дунавске бановине, и то захваљујући утицајном школском надзорнику  Миливоју Гавриловићу. Што од Бановине, што од министарстава за пољопривреду и просвету, добили су 45.000 динара . Школу су завршили тек септембра 1934. године. Први учитељ био им је Доловац Борислав Гичков. Колонија Путниково, како су је онда звали имала је тада 49 домова и 172 житеља.

Занимљиво је да је Миловановић до детаља описао настанак колоније, али је пропустио како је она добила име! Као оптанти и патриоте колонисти

су сами одлучили да насеље назову Путниково, у част и славу војводе Радомира Путника, под чијом су руководством изведене многе битке српске војске у Првом светском рату, а по коме се звао и теретни брод који је оптанте 1924. године довезао до пристаништа у Панчеву.

ЦРКВЕНА ОПШТИНА

Црквена општина у Путникову основана је 1931. године. Градња парохијског храма у Путникову започета је 19. августа 1938. године, а темељи су освећени 4. септембра исте године. Изградња је завршена у децембру 1938. године, а освећење новосаграђеног храма је обављено 1. јануара 1939. године. Парохија у Путникову је основана 1940. године.

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

                           (Крагујевац, 24. 1. 1847 – Ница, 17. 5. 1917. година)

Војвода Путник спада у ред највећих личности српске ратне прошлости. Официрски мундир носио је 56 година, нижући успех за успехом у најсудбоноснијим биткама које је Србија водила  почев од српско-турског рата 1876/78, па преко српско-бугарског рата 1885, Првог и Другог балканског рата, све до пред крај Првог светског рата.

Натеран 1895. у пензију из политичких разлога, Путник се реактивирао после преврата 1903. добио чин генерала и постао начелник Главног генералштаба, члан Ратног савета и министар војни.

Путник је разрадио доктрину српске војске, осавременио њено наоружање, бринуо о резервном официрском кадру и успоставио нови систем школовања, стварајући тако у скученим условима аграрне Србије једну од најбољих војски у Европи.

Чин војводе добио је после сјајне победе у Кумановској бици 1912. године. Смишљено је поразио бугарску војску у Брегалничкој бици. Путник је био и главни стратег свих победа српских на почетку Првог светског рата, у Церској и Колубарској бици. Путниковом умешношћу у организацији повлачења осујећене су непријатељске намере да потпуно уништи српску војску.

Војвода Радомир Путник разболео се 1917. отишао на лечење у Ницу, где је и умро. Његови посмртни остаци пренети су 1926. у отаџбину и сахрањени на Новом гробљу у Београду.

(Старт 013)