Досије 013

Кратка шетња кроз историју оповачке општине

А, СВЕ ЗБОГ АУСТРИЈСКО-ТУРСКИХ РАТОВА

• Ковинска жупанија, Неузински процес, Панчевачки дистрикт, 12. немачко-банатска регимента, две парохије, две школе: на српском и немачком…

Да са шетњом пођемо од Опова, општинског средишта.

Нема превише података из историје Опова. Пре савременог Опова, још 1334. године ту је постојало село Жељ, које је припадало Ковинској жупанији. Прво помињање Опова датира из 1672 – 1690, из времена великих ратова између Аустрије и Турске. Записи из тог периода говоре да су ту живели Срби у колибама од блата. Старо село Жељ налазило се унутар једног меандра Тамиша, на потесу званом Селиште, југозападно од данашњег Опова. По њему се тако и данас зове јужни део овог насеља, док се северни део звао Каљуга, како га неки и данас зову. Та подела помиње се још од 1769, уз напомену да су Каљугу насељавали Немци и Мађари.

Већ 1723. године Жеља више није било, што значи да се у међувремену раселило, првенствено у Опово и по другим околним насељима, о чему сведочи податак да су у Опову 1727. године била регистрована 64 домаћинства.

После 1716. године Опово се нашло у Панчевачком дистрикту, с тим што је, према једном мишљењу, у почетку било под Неузинским процесом тог дистрикта, а од 1742. директно под Панчевом. По другој верзији, од 1733. Опово је у саставу Панчевачког дистрикта, да би у њему остало до 1767/68. када је завојачено и укључено у XII немачко-банатску регименту, у којој је остало и после 1773. године.

У духовном погледу село је било у саставу панчевачког протопопијата Темишварске епархије.  Римокатолици, који су почели овамо да се насељавају 1766. године, потпадали су под Чанадско-темишварску бискупију. Te године, донацијом Марије Терезије, изграђена је римокатоличка црква посвећена Сверој Елизабети Угарској.

Православна црква, посвећена Светом Николи, саграђена је 1830. годоине, века, а иконостас је 1885. године урадио Сава Тодоровић.

Осим две парохије, у Опову су постојале и две школе, српска и немачка.

Садашња Баранда насељена је у периоду од 1775 – 1778. године и то, по свему судећи на месту старе Баранде, ишчезле стотинак година раније. Насељена је углавном оним Србима из Великокикиндског дистрикта који нису хтели да се помире са животом у провинцијалу. Већина досељеника потицала је из Кикинде и Сен-Ђурђа, због чега је један део села и назван по Шенђурцима. Неки су, опет, дошли из Меленаца и других насеља Горње илирске границе, која је управо била расформирана.

Чим је насељена, Баранда је укључена у оповачку чету XII немачко-банатске регименте, у којој је остала све до њеног укидања, док је у црквено-верским пословима припадала панчевачком протопопијату Темишварске епархије. Православни храм посвећен Светом Николи подигнут је 1812/1814. године, а обновљен 1978. године. Иконостас је осликао Георгије Поповић, док је чишћење икона на иконостасу и њихово позлаћивање обавио Антон Кожеља, 1930. године.

Село Сакуле се спомиње већ 1432. године. У предтурско доба  потпадало је под Ковинску жупанију. Године 1716/18. до 1742. село је било под такозваном Неузинским процесом, а од те године, кад су процеси укинити, околина Неузине је придодата Великобечкеречком округу, директно под панчево, у чијем дистрикту остадоше све до 1773. године, када укључене у XII немачко-банатску регименту, и то од 1. јанура 1774. године.

И у Сакулама, као и у Опову и Баранди, православна црква посвећена је Светом Николи. Изграђена је у периоду од 1844. до 1846. године, а иконостас је, као и у цркви у Сефкерину, урадио Константин Пантелић.

Сефкерин се, колико се зна, први пут помиње у Крушевском поменику, али је у 17. веку, како се чини, било мало насеље. Сефкерин се није расељавао, већ се, упркос ратовима (1689 – 1699), постепено увећавао. За време турске управе потпадао је под Панчевачку нахију, односно Панчевачки санџак, а после 1716/18. под Неузински процес Панчевачког дистрикта. Од 1742. године био је или директно под Панчевом или у саставу Панчевачког процеса, све до 1767/68. године, када је коначно завојачен и придодат XII немачко-банатском пуку, у којем је остао све до 1773, а и касније. У 18. веку Сефкерин је био у саставу панчевачког протопопијата Темишварске епархије.

Иначе, Срби су се 1765. године из Сефкерина преселили у Јарковац, док су Сефкерин населили Немци, који су православни храм поримокатоличили, да би онда 1794. отишли у Глогоњ. Године 1811. започиње изградња православног храма, посвећеног, као и претходни, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Храм је завшен две године касније, а иконостас је урадио Константин Пантелић.

С. Батало

(Старт 013)

Пројекат „Опово – сва четири насеља са све четири стране општине“ суфинансира Општина Опово

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства