Незаборавник

Јован Стерија Поповић,  највећи српски комедиограф

ОН ТО ВРЕМЕ НИЈЕ ХТЕО ДА РАЗУМЕ!

• Био је изузетна личност у историји српске културе, књижевник, писац, комедиограф и родоначелник српске драме, али су га манири тадашњег друштва…

Јован Стерија Поповић се родио у Вршцу, уочи српске Нове године, 13. јануара 1806. године, у трговачкој породици. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, да би студије права завршио у Кежмароку. Одрастао  је у кући која се налази у непосредној близини Саборне – Велике цркве. Био је веома крхког здравља, а мајка му умире управо у време када је водио велику борбу са својим оцем око даљег школовања.

О оцу није много писао, тако да се не зна ни одакле је дошао, али је зато написао биографију свога деде, сликара Никола Нешковића.

За време школовања у Пешти, где је похађао средњу школу, највише се дружио  са својим Вршчанима, Ђорђем Станковићем, једним од оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић Радивојевић, списатељицом, иначе, кћерком вршачког сенатора. Ту, у Пешти, још док је био основац,  посећивао је  једно позориште, немачко, у којем су се играла класична дела, посебно се одушевљавајући онима са комичним садржајима.

По завршетку школовања једно време се бавио адвокатуром, а био је приватни учитељ.

Тим послом престаје да се бави када добија позив из Крагујевца да буде професор на тамошњем Лицеју. После неколико година професорског стажа, 1842. године постаје начелник у Министарству просвете, где је провео осам година. Радећи у Министарству просвете као организатор рада средњих школа, покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке, а 10. маја 1844. оснива и „Музеум сербски“, Народни музеј, најстарију установу те врсте у Србији. Сем тога, један је од оснивача и Ученог српског друштва, а суделовао је и у организовању првог београдског театра, Позоришта на Ђумруку, које је оторено управо његовом трагедијом „Смрт Стефан Дечанског“. Као начелник просвете остаће упамћен и по томе што је иницирао закон по коме је гимнастика постала обавезан предмет у од 1. до 6. разреда гимназије, мада није био обавезан за све ђаке

Због разних несугласица у свету политике, разочаран у друштво и људе око себе, године 1848. Стерија се враћа у Вршац, да би свој песимизам пред крај живота преточио у збирку стихова „Даворје“, 1854. године. Две године касније, 10. марта 1856. године умире, са само 50 година живота.

Јован Стерија Поповић је био писац сентиментализма и предромантизма, превазилазећи својим књижевним радом време у којем је живео. У својој младости, негде до 1830. године, писао је историјске трагедије или жалосна позорја, како је сам говорио. Тако су настали Светислав и Милена (1827), Бој на Косову (1828), Милош Обилић (1828), Наход Симеон (1830). Потом је писао комедије: Лажа и паралажа (1830), да би 1837. објавио своју најбољу комедију Тврдица, по којој је добио име српски Молијер.

Потом следе: Зла жена (1838), Покондирена тиква (1838), Женидба и удадба (1841), Београд некад и сад (1853), Родољупци, који су штампани после његове смрти.

Под ударом Стеријине комедиографске критике били су манири ондашњег грађанског друштва: имитација западњачког живота, начин комуникације, помодарство, скоројевићство…

У Вршцу данас постоји улица која носи Стеријино име, и у њој, на броју 43, налази се једна од две Стеријине куће. Друга је на Тргу Светог Теодора Вршачког, и она је, као пишчева родна кућа, претворена у Стеријин музеј. Вршчани су подигли и споменик Јовану Стерији Поповићу, а имају и Позориште „Стерија“, основано, први пут 1921. године (трајало свега три године) и други пут, 1945. године, да би 10. фебруара у њему била премијерно изведена Кир Јања, најпознатије Стеријино комедиографско остварење.

С. Батало 

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају

ставове органа који је доделио средства.