Незаборавник
Никола Ђурковић – није га Стерија без разлога позвао да дође у Београд
ЊЕГОВА СВЕСТРАНОСТ САМО У ПАНЧЕВУ МОГЛА ЈЕ ДОЋИ ДО ИЗРАЖАЈА
• Био је оснивач аматерског позоришта, диригент Српског црквеног певачког друштва, учитељ певања, хоровођа, композитор, друштвени радник, патриота
Никола Ђурковић (1812-1875) је пореклом из Рисна, у Боко Которској, а рођен је у Трсту. Ту је живео све до 1826. године, када је његов отац одлучио да се врати из Трста у Рисан.
Те, 1840. године, он има већ 28 година и долази у Београд. Покушао је да се запосли као учитељ музике у некој школи. Пошто није успео у школи, запошљава се као учитељ музике који даје приватне часове. Али, ускоро је био принуђен да тражи нови посао.
Од 1842. године настањује се у Панчеву где постаје диригент и хоровођа Панчевачког српског црквеног певачког друштва. У Панчеву је боравио од 1842. до 1852. године.
За то време, поред развијања музичке културе, бавио се и позориштем. Овде је основао аматерско позориште, по свим правилима аустријских позоришта, и са њим постигао изузетне успехе. Његов позоришни рад није би незапажен. После изузетно успешног рада Николе Ђурковића у Панчеву у Панчевачком црквеном певачком друштву и у Градском аметерском позоришту, тадашњи министар просвете обновљене Србије, Јован Стерија Поповић, позвао га је да са својим ансамблом из Панчева приређује представе у Београду.
Захваљујући Јовану Стерији Поповићу и Николи Ђурковићу и његовим талентованим Панчевцима, Београд је добио своје друго професионално, државно српско позориште „Театар код Јелена“. Најзначајнији учесници „панчевачке уметничке сцене“ припремили су се за тај велики чин. Дошли су у мају 1847. додине у Београд, где су започели са приказивањем представа, које су, углавном, припремили у Панчеву. Наступили су пред слободне Србе са прологом, који им је на растанку написао за ту прилику Baca Живковић, a који почиње стиховима:
Из стране земље, туђег завичаја,
У земљу драгу, у сродне крајеве,
У топло крило Србије прамајке,
Прелеће Муза нејачка, невеста,
Да полет куша над Авалом кршном.
Ах, хоће л’ Музу, Музу иноземку
Љубавно нежне примити другарке.
Ђурковић је дошао као већ афирмисани уметник, као музички и театарски стваралац који је успео, већ у Панчеву, да пронађе своју „формулу“ позоришта. Он је срећно и на најбољи начин повезао музику и театар у једну сврсисходну целину. Створио је једну врсту музичког театра у којој су глумци певали као диван хор, а певачи били добри студиозни глумци. Тада је приказано и прво дело Јоакима Вујића, „Фернандо и Јарика“ и то 20. и 24. фебруара 1848. године, под насловом ,,Дивљаци или Фернандо и Јарика.“ Биће то и одавање последња поште већ покојном Вујићу, који је умро у Београду 20. новембра 1847. године.
Ђурковићев рад у Београду трајао је свега једну сезону 1847/48. јер је револуција од 1848. године захватила и Аустријску царевину и наравно, Панчево. Прекинут је рад „Театра код Јелена“ и Ђурковић се вратио у Панчево. После неуспелог покушаја да припреми нове предславе, од 1. маја 1851. године ступио је у службу код Дуновског паробродарског друштва у Панчеву. Одмах затим марта 1852. године премештен је у Будимпешту, да би на крају завршио у Осијеку, где је и умро 1875. године.
Панчево је било оно чудесно место, које је омогућило Ђурковићу да испољи своје уметничке, организационе и патриотске тежње. Његова свестраност је тек у Панчеву могла да се развије, Ту је пре свега активно учествовао у друштвеном животу, водио је Панчевачко српско црквено певачко друштво као диригент, учитељ певања, хоровођа и композитор, основао је панчевачки квартет и октет, и на крају повезао је музику са драмским стваралаштвом у свом новооснованом Градском аматерском позоришту.
Ево и репертоара панчевачког аматерског градског позоришта у периоду од 1844 – 1846. под Ђурковићевом управом: године 1844. године игране ове представе: Два оца, Стриц и синовац у једној особи, Лажа и паралажа, Бајазит или Светислав и Милева, Пријатељи, Ко зна зашто ће то добро бити, Дон Ранудо де Колибрадос и Смрт Уроша V последњег цара спрског. У 1845 и 1846 години игране су и ове представе: Удовац, Женидба после смрти, Намет и Милош Обилић.
Треба претпоставити да је у Панчеву у то времо било још и више представа, али ми, нажалост, на жалост немамо више података.
Милан Јакшић
(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)
