Досије 013

Како је настала и како се развијала селеушка Колонија (4)

„НЕЋЕМО У КОЛХОЗЕ“, „НЕЋЕМО НА КАЗАН“!

• После славља након ослобођења, држава сспроводи аграрну реформу, након ње доноси закон о конфискацији, формирају су радне задруге, а све то…

Крајем 1945. и почетком 1946. извршена је аграрна реформа, у целој земљи, па и у Селеушу. Њоме је од богатих сељака одузето све земљиште преко 20 ха. Та земља је додељена беземљашима у Селeушу, и то по 5 ха, тако да су на тај начин на Колонији земљу дoбили: Михајло Бјелобрк, син Милана – Деде, Милић Љевнајић, синовац  Данета Љевнајића, Јово Милковић, шурак Данета Милковића, Миле Јузбашић, шурак Радише Кларића, Ђуро Кукић, син Јована Кукића, Михајло Грба, син Илије Грбе, и Илија Поповић.

Са аграрном реформом наступила је и конфискација (национализација) трговине у Селеушу и почетак запошљавања омладине у трговини и у државним службама.  Почело је и масовније одлажење у средње и у више школе.

Опште одушевљење завладало је Колонијом после ослобођења, али није трајало дуго. То одушевљење почиње да опада већ 1947, а захваљујући неким непопуларним мерама државне власти, односно, Комунистичке партије. У такве мере спадао је обавезни откуп пољопривредних производа: пшенице, кукуруза, али и стоке итд. Откуп је био тако драстичан да су се људи хапсили и осуђивали ако не би испоручили одређену количину производа. Било је и случајева да су неки сељаци морали да иду по суседним селама и купују храну јер нису имали шта да једу пошто им је обавезним откупом све одузето.

Истина, овакве драстичне мере нису примењиване према житељима Колоније, пошто они нису били уврштени у богате сељаке – кулаке.

Од 1946. до 1948. почела је и акција власти за формирање сељачких радних задруга, по угледу на колхозе у Совјетском Савезу. И то је, при помисли на „заједнички казан“ наилазило на отпоре сељака. Говорили су: „нећемо у колхозе“, „нећемо на казан“.  Ипак, 1949. је на Колонији формирана прва Сељачка радна задруга „Слога“, а у селу, доле, још две задруге. У Задругу се управника скоро цела Колонија, изузев Радише Кларића, Марка Бокића и још неких. У Задругу су сви њени чланови унели сву своју земљу, запреге, коње, кола, плугове, волове. Први управник Задруге био је Ђуро Ћурувија, а за књиговођу је постављен Михајло Грба. После годину дана за управника је изабран Љубомир Повић, млађи и енергичнији човек, те је и задруга почела успешније да послује. Међутим, ипак је то било таворење, па је 1953. године донет Закон о реорганизацији задуга, другим речима, њиховој ликвидацији.

С доношењем тог закона, донет је и Закон о ограниченом максимуму земљишта у приватној својини, с дотадљших 20 ха на 10 хектара по једном домаћинству. Од тако одузетог земљишта формирано је пољопривредно добрео, на којем су запослење нашли многи млади људи са Колоније. Треба напомнеути да је 1947. године у селу формирана и Земљорадничка задруга, која се бавила трговином и угоститељством. Имала је своје продавнице мешовите робе, а њен први управник био је Михајло Грба.  До реорганизације Задруге долази 1956. године, када она проширује својку делатност. Први управник такве задруге био је Радивоје Кукић, а шеф рачуноводства Славко Батало, после завршеног Правног факултета, на место секретара запослио се Иван Цимеша.

Године 1970. долази до интеграције Задруге и Пољопривредног добра, које је преко свог одељења за кооперацију преузела функцију дотадашње задруге.

А онда су дошле године приватизације, транзиције… и складу с тим је и положај и улога и задруге и пољопривредног добра, што Селеушани јако добро познају.

СиБ, према записима Славка Батала

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.