Интервју

Јелена Вукадиновић, учитељица у Основној школи „Јован Јовановић Змај“ Панчево

КО У ЧУДА ВЕРУЈЕ, ТАЈ ЧУДА И СТВАРА!

• Поносна сам на чињеницу да се моји ђаци друже и након завршене школе, факултета, јер су код мене развили другарске односе са уважавањем различитости, развили су осећај припадности и заједништва и тимског рада

• Добри међуљудски односи су кључ успеха сваке школе

У ОШ „Јован Јовановић Змај“ била је осам година ученица, да би се, после завршетка Гимназије у Панчеву и Учитељског факултета у Сомбору, где је два пута бирана за студента продекана,  у њу вратила као учитељица, и ево ту је већ 21 годину. Како на своје, тако и на задовољство њених ученика.

То је Јелена Вукадиновић, учитељица у Змајевој школи, која је недавно, на једном од такмичења, овог пута на Златибору, великим делом захваљујући и њој, проглашена за најуспешнију основну школу у региону.

• Када сте почели да размишљате којим послом ћете се бавити у животу, и кад и како је „пала“ одлука и шта је било пресудно?

-Први контакт са мојом учитељицом Весном Заставниковић  пробудио у је у мени љубав према учитељском позиву. Као и многе девојчице почела сам да маштам да ћу бити учитељица кад порастем. Свакодневно сам држала наставу и опонашала моју учитељицу  мојим луткама. Несвесна чињенице да тако уучим кроз игру, јер да бих предавала својим луткама морала сам прво добро да научим лекције. Измишљала сам контролне задатке, правила дневник, облачила хаљине, обувала мамине штикле и звала сам се Весна у тој игри и маштала да сма део колектива Змајеве школе. Стално запослење у мојој школи ми доноси остварење мојих дечијих снова и маштања.

   • Које су то најважније особине које неко ко жели да  се бави учитељским послом мора да поседује да био био успешан и у васпитању и у образовању деце која тек започињу свој школски, па и животни пут?

-Пре свега љубав према деци, разумевање њихове дечије развојне психологије. Толеранција, саосећање, доследност, правичност, поштење, искреност….

   • У чему је ту пресудна улога учитеља, а у чему родитеља, има ли проблема на том путу међусобне сарадње и како их решавате ако их буде?

-Трудим се да створим позитивну климу у свом одељењу. Разговарам са родитељима искрено, са разумевањем, отворено о сваком проблему без осуде. Већ из угла решења проблема. Покушавамо заједичким снагама да превазиђемо све потешкоће на које нализимо током боравка њихове деце у школи. Јер деца су у школи део колектива и код куће веома често не показују такве облике проблематичног понашња. Најважније ми је да код деце и родитеља развијем свест о томе да смо сви једна велика породица и  могу рећи да ми то полази за руком.

   • Осим редовних наставних активности и обавеза,  чиме сте Ви још заинтересовали децу на почетку њиховог школовања, како би они свој  свет маште, на прави начин, претворили у свет реалности и открили своје склоности и уживали у њима?

-Настојим да од почетка код деце пробудим љубав према учењу и обавезама. Стварам педагошке ситуације у којима деца добијају различите улоге помоћу којих уче. Тако да моји ђаци постају детективи, проналазачи, истраживачи, ствараоци сопствених српских играчака уместо куповних (тако је настао Спасоје, јастуче које умирује нервни систем направљен од памука, пуњен природним материјалима: пиринчем, пасуљем, кукурузом, гризом, просом, сочивом, леблебијама…)

Правим представе према књигама живих писаца, које ученици лично упознају. У тим предсавама деца глуме драматизован део књиге, како бих заголицала њихову машту и пробудила љубав према читању.

• Чиме сте најзадовољнији у досадашњем послу и да ли сте остварили све своје амбиције, а ко не, које то нисте и намеравате ли да их остварите?

-Поносна сам на чињеницу да се моји ђаци друже и након завршене школе, факултета. Јер су код мене развили другарске односе са уважавањем различитости, развили су осећај припадности и заједништва и тимског рада. Сваки мој ђак воли да иде у школу, воли да истражује, испитује, учи и сходно томе, већина њих досежу до факултетских диплома.   Личне амбиције остварујем у настави на дневном нивоу кроз различит приступ наставним садржајима, радо искушавам нове методе, проналазим нове изазвоне педагошко методичке ситуације из којих деца уче.

Тренутно радим на усавршавању концепта учења у амбијенту, сходно томе користим градске ресурсе, попут реке Тамиш, Народне баште, Спортског центра, Градског парка, Музеја, Културног центра…

Уписала сам докторске студије методике природних наука. Овом амбицијом ћу покушати да тај концепт  амбијенталне наставе ставим у научни оквир како бих добила повратну информацију након спроведеног научног истраживања колика је благодет таквог начина рада, какви су ефекти.

    • Шта је, по Вама, најважније да би, не само учитељи и наставници, него и цела школа била успешна у својој васпитно-образовној мисији?

-Неопходна је добра позитивна атмосфера утемељена на међусобном уважавању, поштовању, толеранцији. Дакле, добри међуљудски односи су кључ успеха сваке школе. Као и тимски рад, јер много је лакше када се удруже снаге, ресурси, идеје…. Свако од нас чини мали део једне велике заједнице. Као када деца слажу слагалицу, нека изостане само један њен мали део, слика није комплетна.

    • Како оцењујете стање у Вашој школи, из сваког угла, како оног ђачког, тако и о оног наставничког, како односа међу децом  и међу наставницима, тако и њиховог међусобног односа,  како оцењујете улогу директора у свему томе, и по чему мислите да се Змајева школа највише разликује од других школа у Панчеву?

-Ово је јако комлексно питање, делом сам на њега одговорила претходним одговором. Зато ћу само додати да нашим Змајским тимом руководи директор Вадимир Марковић, тако што нам омогућава да слободно, неометано радимо свој посао, мотивишући нас да будемо одговорни, креативни, маштовити, иновативни. Све то он пажљиво прати, примећује, подржава, похваљује и тако негује у сваком од нас оно најбоље.

Што се тиче педагошког троугла учитељ, дете, родитељ, ту су нераскидиве везе и сарадња иде у свим смеровима. Имамо одличну сарадњу са родитељима, нудимо им ликовне радионице, спортске сусрете, могућност да они одрже часове… Томе се сви радујемо, нарочито деца. Такви сусрети су специфични за нашу школу. И мислим да је баш то оно што нас издваја од других.

   • Када нисте  у васпитно-образовном процесу, чиме се најрадије бавите?

-Волим да боравим у природи, да ослушкујем птичији цвркут, ветар, кишу, да посматрам лишће како се њише на ветру, облаке на небу… Волим да читам. Волим да негујем биљке, да кувам,  да возим бицикл са супругом, да идем у шетње са њим… Волим да живим живот пуним плућима, сасвим природно,  мимо савремене технологије и друштвених мрежа, само колико мора и треба.

    • Који је Ваш животни мото?

-Ко у чуда верује, тај чуда ствара!

    • Како бисте, Ви, из свог угла, онима мало старијима од своје деце, објаснили шта значи она Микина „путева има триста да се оде из детињства, а само се ретки сете да остану вечно дете“?

-Одрастање је процес  који са собом носи низ изазова са којима учимо да се носимо из дана у дан. Некако сви док су мали журе у свет одраслих, мислећи да их тамо чека нешто нестварно добро и лепо. А заправо бити дете је нешто најлепше на свету. Јер из мог угла одрасле жене, детињство је разонода, безбрига, разбибрига, слободна воља, уживање, играње, певање, скакање, смејање. Зато ја чувам то дете у себи.

Верујем да сам због тог детета у мени и те дечје игре, у којој сам опонашала моју учитељицу, одабрала овај позив. И зато, радећи овај посао, ја се у ствари свакодневно играм са децом. И тако чувам то дете у  себи.

Било би пожељно да сваки одрастао човек, без обзира на позив којим се бави, бар једном у току дана на десетак минута застане и поигра се, забави се са неким дететом у пролазу или сам са собом. Тај осећај „бити дете“ најбоље знају баке и деке, који одрастају уз своје унуке.  На тај начин, кроз контакт са децом  буди се позитивна енергија у свакоме од нас, растеретимо се на трен и добијамо снагу да пребродимо све потешкоће које нам живот неминовно намеће.

Зато нека се сви „сете да остану вечно дете“.

С. Батало