Жене које су мењале свет
Волела је живот, мушкарце, луде журке, џез, алкохол, кокаин, коцку…
ШАРМАНТНО МАЛО ЧУДОВИШТЕ
„Брак је лутрија у којој мушкарац ставља на коцку своју слободу, а жена своју срећу.“
Када је, 1953, када је имала 18 година, избачена из католичке средње школе, како је касније рекла, из чисте досаде, следеће лето је провела пишући. Резултат је био дебитантски роман Добар дан туго, који се скандализовао цео свет. Потписала га је као Франсоаз Коаре, што јој је право име и презиме. Овај невелики роман, који јој је променио живот, је прича о конфузној и незадовољној седамнаестогодишњој девојци која манипулише двема раскалашним љубавницама свог оца, и губи невиност на југу Француске.
На овакву врсту отворености први су били ужаснути њени родитељи, богати индустријалци. Одмах су јој забранили да славу стиче под њиховим презименом, па је Франсоаз била присиљена да га промени. Узела је псеудоним Саган, позајмљен од једне јунакиње Марсела Пруста. Када је отац видео да је роман стекао светску славу и да је продат у неколико милиона примерака, а да новац стиже у количинама које нико није могао ни да сања, брзо је променио мишљење. „Потроши све“, рекао је тада пребогати индустријалац.
Није јој требало рећи два пута. Поставши преко ноћи богата и славна, двадесетогодишња списатељица се невиђеном жестином бацила на вођење слатког живота. Организовала је луде журке , немилице трошила новац на алкохол и скупе аутомобиле, које је бесумучно куповала и разбијала. „Упала сам у блажено раздобље у којем је све било могуће“, сећала се касније Франсоаз Саган својих почетака. Својим „астон мартином“, 1957, слетела је с пута. Услед повреда три дана је била у коми и једва остала жива.
Почела је и да се коцка, постала је зависна од карата и рулета. Чак је једном тражила од Министартва унутрашњих послова Француске да јој се забрани улазак у сва казина.
Постала је симбол бунтовне Европе, одушевљавала се џезом и филозофијом егзистенцијализма, дружила се са писцима Тенеси Вилијамсом, Хенријем Милером и Франсоа Моријаком. Овај чувени француски писац и академик ју је назвао „шармантним малим чудовиштем“. Била је блиска пријатељица и са Жан Пол Сартром.
Удавала се два пута. Најпре у двадест трећој, за две деценије старијег Гија Шелера, уредника у једној издавачкој кући. У браку су провели две године. Убрзо после развода удаје се за америчког манекена и керамичара Роберта Вестхофа. Венчали су се 1962. и исте године родила је сина Дениса. Већ следеће године се разводи. Портом је, поред више веза са ожењеним и неожењим мушкарцима, имала је и две љубави са женама.
Ни под старе дане није одустајала од дивљег начина живота. У два наврата, 1990. и 1995. била је оптужена за поседовање кокаина, али је ослобођена због недостатка доказа. И 2002. имала је проблема са законом. Оптужена је да није платила порез на 830.000 евра, које је примила од једног бизнисмена као награду што се заузела код председника Митерана, њеног доброг пријатеља, да његову фирму ангажује за отварање нафтних бушотина у Узбекистану. У то време је већ била болесна, тешко се кретала и памћење је све слабије служило. Њен адвокат је рекао да она не разликује 100 франака и 100 милиона франака, суђење је прекинуто, а књижевница је избегла затворску казну од 12 година.
Због великих финансијских проблема, између осталог и због коцкарских дугова, продала је свој посед Брел, који је купила 1958, и преселила се у скромну кућу у Хонфлеру, у Нормандији, где је и умрла 24. септембра 2004. године.
Иза ње су остала дела, од којих издвајамо романе: већ споменути Добар дан туго, Известан осмех, За месец, за годину, Волите ли Брамса, Чудесни облаци, као и сценска дела Дворац у Шкотској, Виолине каткад и друга, у којима је покушавала да прикаже живот извесног дела омладине, кроз отужан цинизам, преерану иживелост, депоетизацију љубави и равнодушност према друштвеним проблемима.
(Према: Жене које су мењале свет, Љубисав Милосављевић и Валерија С. Клем)
