На кафи са…

Нада Ранковић, успешна песникиња, домаћица, мајка, бака, жена која помера границе…

КAKO ОД ПОТОКА СТВОРИTИ РЕКУ

• У младости би атлета, сада поета, али тај спорстки дух ме није напустио, редовно вежбам, возим бицикл, пуно шетам, играм шах, радо прочитам добру књигу. Волим да истражујем нове терене, упознајем друге земље, људе, њихове кухиње, културу живљења…

Рођена је у једној воденици, као једно од осморо деце у породици Шушњар, на реци Мрежници у Хрватској, тада, тих 60-их, у тадашњој СФРЈ. Пошто је савладала прва слова азбуке тамошњег хрватско-српског језика, пресељава се у Панчево, где наставља школовање, основно и средње школовање, а потом и запошљава у АТП-у као кондуктерка. А поред тога…

Још у раној младости своје мисли и запажања из свог окружења преноси на папир, што ће врло брзо прерасти оквире обичних папирића и постати део бројних културних страница новина, домаћих и међународних зборника поезије, песничких антологија, лексикона…

Сада већ увелико као Нада Ранковић, мајка две ћерке, 2014. објављује и своју прву књигу поезије. Коју? Да је парафразирамо, пошто не мирује никада, вазда смишља нешто, тако наста и њен првенац „Пишем вешто свашта нешто“.

Убрзо потом „изронише“ и „Изданци распеване душе“ и тако редом, најпре са сликовитим порукама одраслима, а потом и деци, као што то поручују „Дечији отисци у срцу“, па деци на дар „Азбуквар“… За то време одрасли су се с посебним емоцијама бавили и њеном књигом „Онако успут“, не баш успут, као и оним што је поручила оним што је све стало, ако је могло да стане, у књизи „Сва моја детињства“ и кроз оно шта је све при том чула, а потом и признала, да, то је то кад „Ослушкујем живот“.

Бројни читаоци и љубитељи њене писане речи и њеног надахнутог поимања речи које су увек више него обично казивање, уживали су и у њеном поимању онога „Да ми је знати“, баш као и у ономе шта је то што је желела да каже кроз наслов књиге „Од потока створих реку“, као о „Дневником туге“, стиховима изнедреним, како сама каже кроз „бесане ноћи дуге“.

Све те књиге оставиле су свој неизбрисив траг у литерарном стваралаштву Србије, неке су и превођене на друге језике, а већина њих похваљене и награђене.

Нада Ранковић је чланица панчевачког Удружења књижевника „Прота Васа Живковић“, као и више књижевних удружења у Београду, а осим што је успешна поетеса, она је и мајка и бака, а свака од тих улога јој је, каже „драга и лака“.

-Поезија је за мене начин живљења, битисања, израз моје немирне душе, потреба да те исте немире потиснем, смирим, путем стиха пошаљем у сферу “ – започиње своју причу за Старт 013 наша саговорница, напомињући да се „песник рађа“.

-Е сада, све зависи од њега самога да ли ће и колико ће имати довољно храбрости, смелости да своје писаније изнесе пред суд јавности, јер нису сви толико одважни да своја осећања радости, туге, трептаје срца, покажу јавности, а у недостатку одважности те мисли најчешће остају заробљене у тами” – каже Нада , истичући да је њена поезија “мелодија душе, срца, израз мога душевног стања.”

Она каже да никада није села са намером да напише песму, већ да се једноставно у њеној глави „попут пчела у кошници роје мисли“ и онда узме папир и оловку и те мисли и прибележи, а што се врло често дешава у глуво доба ноћи, што значи да треба устати и записати, јер до јутра могу да нестану.

Један од Надиних рецензената, књижевник Драган Вилић, за њену поезију је рекао: “ Надина поезија привлачи пажњу читаоца једноставношћу писања, класиком Јована Јовановића Змаја и бесмртношћу њених стихова који су питки, лагани за читање, без сувишних метафора, хипербола, стилских фигура, без имало ироније и сарказма, потпуно реалистична и за читаоце лако прихватљива“.

Што се тиче осећања, Нада каже да су она тренутна, било да је то бол, туга, радост или усхићење, али „када их пренесемо на папир, она постају трајна, песмом овековечена.“

На наше питање шта је то што је посебно инспирише, Нада Ранковић одговара да је “инспиришу животни, истинити догађаји.”

-Готово свака моја песма има у позадини и причу како је настала.Углавном моја поезија је проткана дубоким разумевањем света који ме окружује, то је тај суптилни додир душе, узбурканост емоција.То је и разлог што су теме разноврсне – додаје наша саговорница.

Подсећајући да је поезија њен хоби још из ране младости, Нада каже да су она и поезија “свакодневно заједно, а потом се, из оправданих разлога, раздвојимо на неколико месеци, али негде у подсвести смо увек заједно, стрпљиво чекајући погодну инспирацију и мотивацију.”

А сем поезије, шта је то што још привлачи пензионерку и песникињу Наду Ранковић из панчевачке Кајмакчаланске улице, а често и из Девојачког бунара, из окружења по њеној мери и њених руку дела.

-У младости би атлета, сада поета, али тај спорстки дух ме није напустио, редовно вежбам, возим бицикл, пуно шетам, играм шах, радо прочитам добру књигу.

Волим да истражујем нове терене, упознајем друге земље, људе, њихове кухиње, културу живљења. Волим природу, а не волим градску буку и надасве неправду – са карактеристичним осмехом одговара наша саговорница, додајући да слободно време воли да проводи са својим унучићима. – Они ме враћају у детињство и не дозвољавају ми да одрастем.Уз њих сам вечито дете, они су моја највећа радост и смисао живота после губитка животног сапутника.”

И за крај, са песничким поимањем стварности, шта је то што би Нада препоручила свим нашим читаоцима?

–Сваки дан треба искористити, да не буде залудан. Свакодневно треба радити на себи, усавршавати се, учити, читати, вежбати…ускладити тело и дух. Тек када пронађеш тај баланс између тела и духа, добро ћеш се осећати. Када се добро осећаш, задовољан си собом, и само такав можеш да будеш од користи и другима.

Живот је велика борба у чији се коштац морамо одлучно ухватити, никако одустати – поручује Нада Ранковић, жена која помера границе.

Од тако успешне песникиње и успешне жене ништа мање се није могло ни очекивати.

Било нам је задовољство слушати је!

С. Батало