Представљамо…

Снежана Манасић, Панчевка, директорка Градске библиотеке, сликарка, гаји биљке и животиње…

НАЈБОЉИ СПОЈ РУКУ СА ИНТЕЛЕКТОМ И ЕМОЦИЈАМА

• Како имам потребу да се бавим уметношћу, што је један део мог бића, тако имам потребу и за свакодневним животом, јер нас тај живот учи нечему, а то је оно што можемо применити у уметности и тиме померати границе, што јесте мој циљ

Одлуком Скупштине Града Панчева, пре више од три месеца, дошло је до смене на челу Градске библиотеке Панчево, па је тако, уместо Дејана Боснића, функцију директора ове установе преузела Снежана Манасић, и то као прва дама на челу ове панчевачке установе културе у више од сто година њеног рада. Ипак, овога пута са новом директорком нисмо разговарали о библиотеци, пошто је ту свега пар месеци, али нам тема није недостајало, а свакако је најзанимљивија тема – њено бављење сликарством.

Како сама себе представља, Снежана Манасић је Панчевка, по вокацији сликарка, која се сликарством бави више од 30 година, а кад је реч о образовању, магистрирала је уметност и културу у Новом Саду. На наше питање да ли се уметник рађа као уметник, Снежана каже, присећајући се свог детињства и времена проведеног у радионици свог деде ковача, да је одувек волела да ради рукама, као и да је одувек волела да црта. А ту је свакако и утицај породице, у којој је уметност имала значајно место.

– Неко се свакако роди као уметник. Оно што нам је дато и што препознамо, тиме се бавимо. Тако сам и ја то препознала, волим да радим рукама и тада сам најсрећнија. Сматрам да је визуелна уметност најбољи спој руку са интелектом и емоцијама. Спадам у ред људи којима је уметност најбољи начин да се баве својим унутрашњим бићем и начин да то прикажу.

Моја уметност је апстрактна и углавном се бавим природом и пејзажима, и то материјалним информелом, где настаје контраст нечега лавираног, прозрачног са тешким елементима – наводи Снежана и напомиње да је после дуго времена схватила да су то две стране њене личности, једна која је држи на земљи и друга којој тежи и која је неухватљива.

Како каже, бављење уметношћу јој доноси лакоћу када у континуитету ради и када је томе посвећена, што је на интелектуалном и емотивном нивоу лековито. То је оно што жели да подели са публиком, да и они осете исту ту радост.

Иначе, наша саговорница је до сада одржала 15 самосталних изложби, углавном по земљама региона, а учествовала је и на више од 100 групних изложби. Поред тога, редовни је учесник колонија, међу којима је издвојила најстарију, Сићевачку колонију, коју је основала Надежда Петровић, а на којој је она учествовала као тек трећи уметник из Панчева.

Од изложби на којима је још учествовала, наша саговорница издваја виртуелну изложбу „Пети елемент“, која је одржана у време пандемије корона вируса.

– Учествовала сам и на изложби „Heartbeats“, Културног центра „Кочо Рацин“ из Скопља, где је приказано 40 колажа, који су се на апстрактан начин бавили нашим емоцијама које свакодневно доживљавамо. За ту изложбу сам користила рендгенске снимке странаца и, по први пут, рециклирала сам своје старе радове, које иначе никада не бацам, већ се трудим да их поново искористим – додаје наша саговорница и наводи да је то процес који ствара, да спаја елементе како би створила структуру којој у својој уметности тежи.

Њена уметност је увек спој нијанси плаве боје са црвеном или спој квадрата, као мушког елемента који даје структуру, и круга, женског елемента који доноси креативност.

– Мој доживљај слободе је постојање структуре коју, кроз своју уметност, могу мењати и прилагођавати себи и својим потребама. Тако настају моја дела. Надам се да ће се то најбоље видети на мојој самосталној изложби коју планирам за 16. новембар, под називом „Од етра до природе“, на којој ћу се можда позабавити и дигиталном уметношћу, од које сам се до сада држала подаље, али, наравно, кроз неку врсту мануелног рада.

Када је реч о пословном путу, актуелна директорка Градске библиотеке дошла је из сродне установе културе, Дома омладине Панчево, где је била уредница књижевног, дечјег и позоришног програма.

У Дому омладине је радила на три значајне културне манифестације: на „Етногласу“, где је сарађивала са Дејаном Трифуновићем из КУД „Станко Пауновић

НИС“, на „Рукописима“, у сарадњи са Јасмином Топић, као и на фестивалу експерименталног позоришта „ЕКС театар фест“.

– Рано сам почела да радим, са 24 године сам ушла у учионицу где сам предавала ликовно, углавном у ОШ „Стевица Јовановић“, што сам радила 12 година. Један сам од аутора Дечје луткарске колоније, где су деца сама, на изабрани текст, правила представу, почев од сценарија до свега другог, како би на крају добили представу, а где смо остварили значајне резултате – објашњава наша саговорница и додаје да је, такође, доста помагала око припрема за упис на уметничке школе, чиме је, како каже, деци помогла у том првом кораку ка свету уметности.

Како каже, сама је изабрала да има радно време, да има обавезе, као и да је организовање програма у Дому омладине или вођење библиотеке и брига о њеном раду, као и рад са децом, свакако једно богато искуство којим је брусила свој интелект и своје вештине, али и сазревала као уметница.

– Особа сам која се бави својим домом, гајим биљке, животиње… Како имам потребу да се бавим уметношћу, што је један део мог бића, тако имам потребу и за свакодневним животом, јер нас тај живот учи нечему, а то је оно што можемо применити у уметности и тиме померати границе, што јесте мој циљ – истиче Снежана Манасић на крају нашег разговора.

И. Владан