НАСТАВАК ТРАДИЦИЈЕ НА ИСТОМ МЕСТУ ... овако ових година, а онда уз усну хармонику и тамбурице

Досије 013

Како је настала и како се насељавала селеушка Колонија (2)

НА ЊИХ КРАЉ ПЕТАР I НИЈЕ ЗАБОРАВИО

• Први који се доселио на селушку Колонију био је Обрен Папић, а први учитељ  Иван Рајић, а први студент Бранко Бокић

Након завршетка првог светског рата сви српски борци – добровољци вратили су се у своје пасивне крајеве, где се тешко могло живети животом достојним човека. Међутим, њих није заборавио краљ Петар I Ујединитељ. Донет је Закон о аграрној реформи и започела је колонизација добровољаца. Сваком од њих држава је дала пет хектара плодне земље и 800 кв. хв. плаца, ради подизања кућа и објеката за пољопривредну и сточарску производњу. Тако је започело насељавање и селеушке Колоније 1921. године.

Поред оне три групе досељеника, које смо навели у првом наставку, на Колонију су се доселили још три породице из Херцеговине, и то: Обрен Папић, коме је признат статус борца добровољца, будући да је учествовао у првом и Другом балканском рату, затим, Пајо Сикимић и Благоје Спремо, који су учествовали у Невесињској буни против Турака, 1875. године. Тако си о они добили земљу и на Колонији засновали своје породице.

Први који се доселио на селеушку Колонију био је Обрен Папић, а после њега Илија Грба, Давид Шикић итд. Тако је почело ницати насеље Колонија, које се и данас тако зове. Треба напоменути да је већи број досељеника из Лике и Кордуна добио земљу и плац у Влајковцу код Вршца,  али су се убрзо, због лошег квалитета земљишта, обратили надлежном министарству, тражећи да их преместе на другу локацију. И премештени су. На Колонију у Селеушу. Насељавање Колоније трајало је тако све до 1928. године.

Док нису саградили сопствене објекте колонисти су становали код Румуна, а кад су почели да подижу куће били су то објекти од земљаног набоја. Први који су направили куће од тврдог материјала били су Радован Војновић  и Радиша Кларић. Једна кућа била је изграђена и од дрвета, тзв. „брвана“, а њени власници  били су Милован Бакић и Наранџа Ћујић, који су та брвна дотерали са Кордуна.

Са прославе подизања споменика солунском добровољцима 11. 9. 1989. године

Због немаштине која је владала међу колонистима, који у почетку нису имали ни адекватна средства за рад, а уз то ретко која породица је имала мање од четворо деце, морало се ићи на надничење код богатијих Румуна, али и код два  Србина, староседаоца у селу, Николе и Милана Поповића, који су имали чак 130 ха земље, четири пара коња и неколико крава музара и остале стоке. Иначе, трговци Поповићи су  имали много разумевања за колонисте, па су им често робу давали на вересију, да плате кад скину усеве.

На Колонији није било школе, била је доле, у селу, и школовање је трајало од првог до шестог разреда. Први учитељ био је Иван Рајић из Црвене Цркве, који је био доста строг, али су зато успеси ученика били на завидном нивоу.

За даље школовање од основног образовања није било пара, па је једини Спасоје Бокић успео да свог сина Бранка пошаље на даље школовање, али по причи, и захваљујући утицају учитеља Рајића на школске државне органе да му омогуће даље школовање. Поред Бранка, студирали су још и Обрад Сикимић и Душан Пајевић. Првом је отац био пензионер са солидном пензијом, а другом, шофер и кондуктер у Београду, у трамвају.

Све до почетка Другог светског рата, 1941. године, омладина Колоније се редовно састајала недељом и празником, уз песме и игранке, које су у зимском периоду биле готово свакодневне.

Поред игранки, које су се одржавале по кућама, изводиле су се и разне шаљиве игре. Једна од таквих је и игра „суђења“ осумњиченом за нека „дела“, па су га два „жандарма“ приводили „судији“, да би онда „осумњичени“ са претходно нагарављени рукама помиловао „судију“, тражећи блажу „казну“. А онда, шта друго него општи смех.

Од инструмената на игранкама се свирала усна хармоника или личке тамбурице. Најбољи усни хармоникаш био је Раде Поткоњак, син Милића Поткоњака. Године 1937. Раде је набавио праву дворедну хармонику, а за чију набавку су се скупљали добровољљни прилози. А онда је дошло и до модернизације, па су се игранке одржавале на отвореном, испред куће Радише Кларића или код старог бунара. Тада би се младима на игранкама прикључивали и они мало старији, и онда је ту долазило до разних комбинација, ко је с ким, ко би с ким  итд.

Аутор записа Славко Батало (први с десна) , са сестром Гојком и братом Душаном

Кад већ споменусмо игранке код старог бунара, треба рећи да је недостатак воде био посебан проблем.  На целој Колонији је 1935. године био само један бунар, над којим је постојала једна плоча, на њој пумпа, кроз коју је окретањем точкова вучена вода за све потребе свих Колониста. Бунар се често кварио, а главни мајстор за његову поправку био је Димитрије Микља, из румунског дела Селеуша. Године 1935. избушен је још један бунар, и то на углу улица Саве Ковачевића и Балканске. За разлику од оног првог, овом бунару се више ни траг не види. Године 1950. ископан је још један бунар, поред куће Андрије Поповића, а ископали су га Словаци из Падине. Вода се извлачила помоћу окретања витла пречника око два метра. Вода се захватала ланцем за који је било причвршћено буре запремине око 200 литара. Витло је окретао коњ. Сличан бунар се и данас може видети у Владимировцу, а у почетку је служио за потребе Сељачке радне задруге. Био је незаштићен па је у њега могло свашта упадати, али срећом није дошло до заразе.  Након увођења водовода на Колонији, 1968. године, и тај бунар је постао сувишан.

(наставиће се)

СиБ, према записима Славка Батала

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.