Незаборавник
Др Борислав Јанкулов, научник и иницијатор оснивања најважнијих установа културе у Панчеву
ПАНЧЕВУ И ПАНЧЕВЦИМА ОД СЕФКЕРИНЦА, С ЉУБАВЉУ
* Захваљујући ангажовању др Јанкулова, Панчево је добило најважније установе културе без којих данас овај град не би био то што јесте * Овај научник великог потенцијала изабрао је Панчево и Банат као место живљења, али и као предмет изучавања * Иза себе је оставио значајна научна дела и резултате бројних истраживања, а Панчевцима Музеј и Библиотеку
Сваки град, свако место има своју историју, а има и установе које од заборава ту историју чувају. Панчево, као град веома богате историје, захваљујући др Бориславу Јанкулову било међу је првим градовима на овим просторима које је добило музеј. Др Јанкулов, историчар, педагог, археолог и етимолог је, дошавши на службу у панчевачку Гимназију иницирао оснивање најважнијих установа културе у овом граду. Захваљујући труду и залагању овог неуморног и увек знања гладног научника и тадашњих градских власти, Панчево је добило Градску библиотеку и Музеј, Народни универзитет и Трговачку академију, а панчевачка гимназија је под његовим вођством, била једна од најбољих у Војводини.
Овај Сефкеринац, рођен 1878. године, своје школовање је и започео управо у Панчеву. После основне школе и гимназије, као стипендиста Матице Српске, српске културно-просветне установе која је у то време многе младе, даровите Србе са територије Аустро-угарске монархије слала на школовање у иностранство, и Јанкулов одлази на студије у Будимпешту. На историјско-географском одељењу Филозофског факултету Јанкулов дипломира где, као један од најбољих студената, касније и остаје да би врло брзо и докторирао на мађарском језику са темом “Дух новог века и хришћанство”, теме која ће га касније, током професорске каријере пратити и представљати проблем и узрок и његовог сукоба са православном црквом у домовини.
СТУДЕНТ ЈАНКУЛОВ
Из времена студирања у Будимпешти, за Јанкулова је остала забележена и једна анегдота. Он је, наиме, од професора затражио да испит из Историје римског права полаже на латинском, а тај захтев овог младог, несвршеног студента из Баната професор је, наравно, одбио. О разлозима се може само спекулисати, али ово је одлична илустрација личности Борислава Јанкулова, иначе полиглоте који је, поред српског као матерњег, говорио и писао и мађарски, немачки, латински и старогрчки.
После завршетка студија, Јанкулов одлази на одслужење војске после чега, школске 1903/1904. године добија место наставника у Гимназији у Новом Саду. Због својих ставова према хришћанству које је исказао још у свом докторском раду, а на које православно свештенство и црква у Новом Саду није гледало са одобравањем, Јанкулов се није дуго задржао у овом граду већ прелази да предаје на Препарандији, учитељској школи у Баји. Већ тада су га научни кругови препознали као потенцијал, тако да је током свог рада у овој школи, Јанкулов завршио и курс социологије у Јени. Тај његов успон у академској каријери прекинуо је Први светски рат у коме је он као војник учествовао. После завршетка рата, он се враћа у Бају и наставља тамо где је стао. Тада започиње и рад на књизи “Борба раса у светској историји”, његовом најобимнијем историјском делу, а са којим је и конкурисао на место доцента на Универзитету у Будимпешти. Како је то било време када се Аустро-угарска монархија распадала, чекајући да се прилике на овом универзитету доведу у ред, Јанкулов добија позив од Министарства просвете новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које му је понудило место директора Гимназије у Панчеву. Јанкулов није много оклевао већ брзо прихвата понуду и враћа се у родни Банат чиме започиње и нова фаза његовог живота.
Може се рећи да се Борислав Јанкулов најбоље сналазио управо у оделу професора а његов боравак у граду на Тамишу и његово вођење тамошње гимназије то јасно показује. Остало је забележено да је Јанкулову током боравка у Панчеву више пута нуђено место професора на катедри за историју и ахеологију и београдског и сарајевског универзитета, али да је он то одбијао пошто није желео да се политички ангажује, а што су те позиције, бар по његовом схватању захтевале. Та његова одлука је можда највише ишла у корист Панчеваца, када се узме у обзир шта је овај Сефкеринац у овом граду успео да уради. Поред вођења Гимназије, које су његови ученици, али и остали Панчевци сматрали беспрекорним, он је активно учествовао у друштвеном животу у граду и тим својим радом за собом оставио и данас видљиве трагове.
ДИРЕКТОР ЈАНКУЛОВ
Јанкулов је као професор, према ученицима био строг, али праведан. Често је ако је мислио да је његов колега пристрасан, сам испитивао ученика. Много је држао и до правила и принципа, а то најбоље илуструје случај његове рођаке Десанке Јанкулов којој није допуштао да има било какве бенефиције у школи. Он је њу чак и избацио из школе и то свега пар месеци пред крај школовања, а све то због тога што је она са родитељима била виђена у ресторану после десет сати увече што је ученицима у то време било строго забрањено.
На његову иницијативу у Панчеву је почела са радом прво, Градска библиотека и Музеј, установе културе иза којих је, као оснивач, стајао град Панчево, односно градска власт. Како је остало записано у тадашњој штампи, овај подухват је започео седницом “анкете стручњака”, одржаној 23. децембра 1923. године коју је сазвао тадашњи градоначелник Панчева др Владимир Марган. Тада је за председника овог тела, а као иницијатор целе ове идеје, изабран др Борислав Јанкулов, за почасну председницу Љубица Хаџи Павловић, а у рад овог тела су били укључени и Пера Барјактаревић, Карл Витигшлагер, Јован Граф, Тихомир Суботић и други угледни Панчевци тог доба.
Први библиотекар новоосноване установе је био Никола Ђурковић. Одлуке о формирању “књижнице” и музеја формално су донете на седници градског Сената од 5. априла 1924. године. Кад је реч о новој библиотеци, она је имала три књижна фонда: мађарски, немачки и српски. Немачки део библиотеке је био најбогатији класичном литературом, мађарски белетристиком док је фонд на српском био најсиромашнији. Све књиге које су чиниле тај почетни књижни фонд су биле поклон Панчеваца. Иако је у Панчеву тада функционисало више библиотека међу којима су се издвајале библиотека Српске црквене општине, библиотека Пучке банке или библиотека панчевачке гимназије, новоформирана Градска библиотека је била градска установа културе која је са радом са грађанством почела тек десет година касније, 1936. године. Што се тиче музеја, који је са библиотеком чинио једну јединствену установу, и он је формиран постепено и, као и многи светски музеји, и то из више приватних збирки колекционара, аматера археолога и скупљача старина из Панчева и околних места. Најзначајније су биле збирке инжењера водне управе Антона Смика, који је скупљао археолошки материјал, циглара Јохана Бахмана који је музеју даровао сав археолошки материјал прикупљен кроз земљане радове његове циглане, а који је и он сам Панчевцима приказивао кроз своје изложбе, као и збирке Петра Деспинића и Хуга Вајферта, брата Ђорђа Вајферта који је сакупљао стари новац и остале старине. При оснивању Музеј је бројао око 2000 артефаката, а касније се тај број, организовањем бројних археолошких истраживања, брзо увећавао.
ИСТОРИЈА ПАНЧЕВА
Др Јанкулов је током свог боравка и рада у Панчеву написао и једно дело које се тицало управо историје овог града. “Прилози за историју Панчева”, дело које је он издао 1924. године и данас је незаобилазан извор информација при сваком обиљнијем проучавању историје овог града. А колико су истраживања и писана дела др Јанкулова значајна говори још једна његова књига из 1961. године, “Преглед колонизације Војводине у 18. и 19. веку” које се и данас сматра за једно од најзначајнијих културно-историјских дела које се бави демографским кретањима Војводине тог доба.
Др Јанкулов је био и први кустос новоформираног музеја и тај његов рад је био од великог значаја за каснији развој ове установе. Истраживања и теренски рад на више локација у околини Панчева, које је он иницирао, обогатили су како наша знања о историји овог дела Баната тако и саму збирку панчевачког Музеја. Свој археолошки рад у Панчеву др Јанкулов је прекинуо једино у време окупације Србије током Другог светског рата. Те године је он провео у банатском месту Јаша Томић, где је такође кумовао оснивању још једне установе културе – месног музеја који има богату археолошку збирку и који и дан данас ради. После пензионисања, др Јанкулов напушта Панчево и одлази у ово банатско место у којем се све до своје смрти бавио археолошким истраживањима.
Умро је 17. априла 1969. године у Јаши Томићу.
Илић В.
(Сва права задржава Старт 013)
