БРЕНД... августовски вашар у Дебељачи (Фото: РТВК)

Знакови поред пута

Кратка шетња кроз историју Дебељаче

ОД ПУСТАРЕ ДО ПАРНОГ МЛИНА И ВАШАРА

• До краја 18. века, нема превише историјских извора о јужнобанатском селу Дебељача, али већ тада почиње развој овог места, које је почетком 20. века по свему било далеко испред свих суседних насеља у тадашњој Торонталској жупанији

Kao насеље, Дебељача има дугу историју. Први писани траг о овом банатском селу се појављује око 1660. године и то у записима калуђера Пећке патријаршије који су, скупљајући прилоге за свој манастир, стигли и у овај крај Баната. Том приликом записали су имена тројице Срба који су тада живели у Дебељачи: Милоша, Радосава и Средка. Међутим, иако се често помиње Дебељачка пустара, значајнији историјски извори о овом банатском селу сежу тек до друге половине 18. века па све до данас. Тада је најзначајнији догађај било досељавање Срба граничара почетком седамдесетих година 18. века у Дебељачку пустару, како је тада ово место било познато, а који се опет ту нису дуго задржали, свега пар година тако да је Дебељача тада поново постала пустара коју су многи локални земљопоседници желели рентирати од царских власти. Тек 1794. године власти у Дебељачу досељавају мађарско становништво из северног Потисја тако да оно постаје насељено место у којем Мађари лутерани постају већинско становништво.

Током Војне границе, 1828. године, камандант Дебељаче постао је и будући једини српски војвода у Војводини Стеван Шупљикац, који је тих година са својом војском обилазио Банат па и ово село. Он је годинама касније био и разлог због којег су Мађари током револуционарне 1848. и 1849. године напустили Дебељачу и вратили се у завичај. Пошто су Мађари из Дебељаче провоцирали и изазивали сукобе са околним српским селима, 9. септембра 1848. године српска војска на челу са Шупљикцем напада Дебељачу и тада већинско мађарско становништво напушта село. Тек после завршетка ових ратних сукоба, они се враћају у Дебељачу и са Србима успостављају нове добросуседске односе и суживот који до данас траје.

Дебељача је данас мутинационална и мултикултурна средина и село у ковачичкој општини, чије становништво чине чак 15 националности, међу којима у највећем броју има Мађара и Срба, али има и Словака, Македонаца, Румуна, Рома и других. Ово банатско село најпознатије је по својим вашарима који имају веома дугу традицију. Први је одржан 10. августа давне 1862. године и од тада се у Дебељачи ови вашари одржавају готово непрекидно и то и по шест пута годишње. На захтев локалних занатлија, аустроугарске власти су организовали четири вашара годишње, за свако годишње доба по један, а сваки је трајао по неколико дана. Данас вашари у Дебељачи не трају толико, али и даље представљају једну лепу традицију овог мултинационалног и мултикултурног банатског села.

ТАКО ЈЕ, КАКО ЈЕ… Дом културе, кад нема короне има свачега, овако… (Фото: СиБ)

Поред вашара, још једна занимљивост везана за Дебељачу је да је то једно од ретких места у којем постоји чак четири цркве: српска, мађарска реформистичка, евангелистичка и римокатоличка црква. Најстарија од њих је мађарска реформаторска црква, која је грађена у периоду од 1830. до 1838. године, а пре две године је проглашена за непокретно културно добро.  Крајем 19. века у Дебељачи је основана Српска православна црквена општина и већ тада је то била богата парохија са много земље која је још расла досељавањем Срба у село.  Већ 1894. године почињу да се воде црквене матичне књиге. Привремена богомоља је тада била смештена у згради сеоске школе, а августа 1934. године у парку, у центру села, постављени су темељи будуће српске православне цркве која је коначно изграђена следеће, 1935. године. Овај храм је посвећен Св. Николи, а иконостас ове цркве осликао је Владимир Зелински, избеглица из Русије.

Само име Дебељача потиче од, верује се, имена јаке, дебеле траве зване Дебељице која расте и у околини овог села а због које се стока на испаши веома брзо “дебљала”. У Србији се ова трава током прославе Ђурђевдана ритуално давала овцама како би оне давале више млека тако да је то разлог што се сматра да је управо ова биљка одредила име Дебељаче које ово село и данас носи. Са друге стране, постоји веровање да је име ово село добило од изведенице од имена “дебелог Јаше” али се ниједан Јаша не може поуздано повезати са самим настанком или раном историјом Дебељаче. Иначе, током своје историје ово село је носило и мађарско име Торонтовашархељ, које је било актуелно до почетка 20. века. У то време Дебељача постаје позната по свом парном млину који су подигли назаренски мисионари из Швајцарске, који су на тај начин желели ширити своје учење и утицај по овоме делу Европе. Дебељача је тада, поред млина имала и две циглане, две банке, удружење занатлија, градску читаоницу, по чему је као насељено место било далеко испред осталих насеља у тадашњој Торонталској жупанији.

(Старт 013)

Пројекат „Општина Ковачица – знакови поред пута“ суфинансирала Општина Ковачица.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.