На данашњи дан

У Панчеву, 1819. рођен је прота Васа Живковић, свештеник, песник, професор…

КАД МИ ЛЕНКЕ ВИШЕ НЕМА, НЕК И…

• Био је народни песник аутентичног стила, културни и политички радник, професор српског језика, први парох Успенске цркве, био је  – прота панчевачки, који је цео свој живот посветио Панчеву и Србима 

Рођен је у Панчеву, тадашњој граничарској вароши Аустроугарског царства,  последњег дана јануара 1819. године, од мајке Софије и оца Тодора, свештеника по занимању и опредељењу. Школовање је започео у Панчеву, наставио у Сремским Карловцима, да би потом отишао у Сегедин на студије филозофије, па на студије права у Пешту и Пожун.  Али право није било његово природно опредељење, оно које иде изнутра, из генетског материјала, те је у Вршцу изучио и богословију, с намером да се закалуђери. Међутим…

Васа (крштено име  Василије) Живковић, песник, преводилац, културни и политички радник, парох Успенске цркве, прота панчевачки, професор српског језика у панчевачкој Вишој реалци, готово цео свој животни век посветио је Панчеву и  Србима с ове стране Дунава, онима којима је подарио своју, а убрзо и њихову „политичку“ химну – Граничарску песму, односно, Радо иде Србин у војнике. И не само њу.

А НА ТАВАНУ…

   Уз ову причу, и још нешто. Много година после протине смрти, кћи Ленкиног брата, добила је име по својој тетки – Ленка. Била је веома лепа девојка. Удала се за генерала Манојловића у Опову.  После њене смрти, на тавану куће пронађен је сандук на коме је стајало име Ђорђа Стерије Поповића. У сандуку је пронађена и једна свеска у којој су биле песме Васе Живковића. Све су биле посвећене њеној тетки.  

Прву песму написао је још у својим гимназијском данима, а песнички узори су му били Шилер и Гете, чија је остварења преводио са посебном смисленошћу, али и са не баш превише израженом цртом у њиховом духовном поимању.

Васа је својим књижевним изразом био претеча Бранка Радичевића, а његове песме биле су праве народне, јер су се лако примале  већ на прво слушање. Тако је 1842. године, панчевачка позоришна и певачка дружина Николе Ђурковића изводила његове песме, које је сам Ђурковић компоновао, а које су, „Панчевце електрисале“, и на специфичан начин подстицале сазревање националне свести угарских Срба.

Међутим, живот Васе Живковића, и онај породични, а и онај његов лични, посебно емотивни, није био нимало идиличан. Отац му је умро 1845. године, кад је напунио 26 година, те он, сем имања, наслеђује и његову свештеничку „заоставштину“, тако да годину дана касније постаје први парох Светоуспенске цркве у Панчеву, управе оне која је, са своја два торња, представљала симбол једног народа, који је живео у два царства: Срба, с оне, и Срба, с ове стране Дунава. Тако је своју политичку опредељеност спојио са оном духовном, и  својим песмама и својим свештеничким радом.

Али вратимо се, за тренутак, пет година уназад, у 1840. годину, када је Васа, са студија у Пешти дошао на распуст у Панчеву и срео…

Многе неостварене, неузвраћене и несрећне љубави инспирисале су песнике да, са тако уздрманим емоцијама,  стварају најузбудљивијем најстрасније и најлепше стихове. Један од њих био је, управо, и Васа Живковић.

Наставимо где смо стали. И, на распусту у Панчеву студент  Васа се загледа у једну Јелену – Ленку, кћерку угледног грађанина вароши панчевачке, Вићентија Костића, и његова судбина доби тада посве нове видике. И када је постао ђакон, и када је постављен за пароха Успенске цркве и када је 1868. постао прота панчевачи, његова љубав према Ленки није бледела, чак ни онда када се оженио. Напротив!

 Та чежња изнедриће  и једну од његових најлепших песама Моји јади/Ах, кад тебе љубит не смем (1857).

За то време, Јелена је била удата за панчевачког трговца Станка Крестића. Године 1859. она постаје удовица. Те исте године умире и Живковићева супруга Анка.

У истој години кад јој је умро супруг, Ленка се удаје и њен нови животни сапутник постаје Ђорђе Поповић Стерија, брат чувеног комедиографа.

И – те, 1859. године – пред олтаром Успенске цркве одиграва се најтужнији чин. Ленку и Ђорђа венчава, нико други до, управо он – парох Васа Живковић.

Још док ју је венчавао Васа је био у недоумици. Да ли је баш тако или му се то само чини. У Ленкиним очима он виде нешто налик чежњи, и зато узвраћа:

Ја без тебе живети не могу

За тебе се молим код олтара,

Молим бога да ми пити даде

Рајске сласти са твојих усана… 

   А, онда и ово:

„Збогом, мили, збогом, мила!

Последње нам речи бише,

кад ми Ленке више нема,

нек и песме нема више!“

И – престаје да пише песме, посвећујући се просветним, културним и политичким активностима, борећи се за националне интересе угарских Срба, без икакве жеље за било каквим признањима.

НЕЗАБОРАВЉЕН

  Проти у част, најстарија панчевачка школа, основана још за његова живота (1878), од 1971. године носи име ОШ „Прота Васа Живковић“, а пре три године у Панчеву је основано и удружење књижевника, такође, са његовим именом, именом  проте панчевачког, песника, културног и просветног радника, политичког активисте… 

У организацији Српске православне парохије, у порти Успенске цркве, чији је први парох био, већ традционално, сваке године одржава се изузетно посећена манифестација „Дани прота – Васе“, њему у част и вечно сећање.

Као професор  на  панчевачкој Вишој реалци уживао је изузетан ауторитет, предано се бринући о својим ученицима, међу којима су били и један Михајло Пупин, и један Урош Предић и… још доста познатих Панчеваца. Својим деловањем оставио је трага не само у истицању значаја школе за будућност једног народа, већ и у другим областима живота тадашњег Панчева, који је, са Новим Садом, био највећи „трн у оку“ угарским властима. Умро је у Панчеву, 25. јуна 1891. године

Приредио: СиБ