Трагови поред пута

Прича о једном музеју, гробљу, цркви, споменику…

КАКО СУ  БЕЛОЦРКВАНИ ПОМИРИЛИ „БЕЛЕ“ И „ЦРВЕНЕ“ РУСЕ

• Музеј посвећен страдањима белогардејаца налази се у Партизанској улици, покрај цркве,  коју су саградили белогардејци, подигнут је споменик црвеноармејцима, и то на тргу који који носи име руских кадета, белогардејаца!

Бела Црква. Улица Партизанска бр. 52. На тој адреси се налази јединствени музеј, који су пре 12 година основали брачни пар Кастељанов. У њему Владимир и Валентина чувају успомене на своје земљаке, Русе,  које је зла судбина натерала да напусте Русију после Октобарске револуције,  и пођу у  – непознато.  Преко 70.000 избеглица је за своју нову домовину одабрало је Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.  До 1928. у Белу Цркву је дошло њих 2.500, наилазећи на срдачан пријем Белоцрквана. Умели су да се одуже, јер је међу њима било изузетно образованих људи, који су се, баш као и по целој Србији, доказали у разним областима културе, уметности, архитектуре, грађевинарства…

На улазу у овај приватни музеј стоји табла на којој пише: „Кадетска меморијална соба“.

Да, у Белој Цркви је до почетка Другог светског рата био смештен Кримски кадетски корпус, касније познат као Први руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича.

У самом музеју налазе се бројне фотографије, цртежи, географске карте, портрети блиских рођака Кастељанова, групне слике руских кадета, све је некако подешено да подстакне велику блискост руског и српског народа. Та блискост се потврђује и редовним посетама младих из Русије, који се са вршњацима из Србије, присећају својих корена и својих међусобних веза. Иначе, руски кадети, расути широм света, формирали су своје удружење, тако да су до сада у Белу Цркву долазили кадети у озбиљнијим годинама из Венецуеле, Канаде, Бразила, Аргентине, Аустралије, Француске. Управо захваљујући овом музеју многи Руси су пронашли своје рођаке, расуте широм света.

Осим Првог руског кадетског корпуса великог кнеза Константина Константиновича, у Белој Цркви је у то време постојао  и Женски маријински донски институт, школа, у којој је у периоду од 1920. па све до 1941. године средњошколско образовање стекло преко 1.000 девојака.

Сем музеја, у Белој Цркви постоји и Руска црква посвећена Светом Јовану Богослову, а на Градском гробљу и 650 гробница руских белогардејаца, у којима су своје трајно уточиште нашли племићи, књегиње, сенатори, професори, генерали…

Доста њих је страдало 1941. године од Немаца, потом 1944. од својих сународника „црвеноармејаца“, онда је дошла Резолуција Информбироа 1948. године, тако да је мало њих остало када су се 1956. године  односи Југославије и Русије нормализовали. Данас у Белој Цркви живи само око тридесетак потомака руских белогардејаца, избеглих у овај градић после Октобарске револуције 1918. године.

Руска црква  Светог Јована Богослова саграђена је 1932. године,  а њен иконостас осликао је деда Валентине Кастељанов – Иван Павлович Трофимов, који је кадетима предавао ликовно. У овој цркви су бројне иконе које су са собом понели руски емигранти. Поред саме цркве налази се споменик црвеноармејцима погинулим за слободу Беле Цркве.

Шта ти је судбина! Цркву подигли белогардејци, а поред ње споменик њиховим идеолошким непријатељима – црвеноармејцима, а музеј се налази у Партизанској улици! Можемо то назвати и њиховим помирењем, управо, у овом јужнобанатском градићу, кога су црвеноармејци у садејству са Јужнобанатским партизанским одредом ослободили почетком октобра 1944. године.

АМАНЕТ

Владимир Николајевич Кастељанов (80) је инжењер грађевинарства. Власник је и кустос овог јединственог музеја, али и председник Српско-руског удружења „Бела Црква“. Као јединствени музејски куриозитет он истиче штап који је са собом носио његов чукундеда, учествујући у Бородинској бици, на коме су урезана имена свих места кроз које је пролазио.

Ипак, најдражи му је експонат бодеж, на руском „кинжал“, који је његов отац донео из Владикавказа. Ту, испод заставе царске Русије и портрета цара Николаја Другог и српског краља Александра, налазе се карте које показују правац евакуације кадетских корпуса. На зиду је аманет Николаја Николајевича са самртног одра, те 1928. године, којим поручује: „Молим Господа да нашу отаџбину видимо слободну и у њој тријумф мира, љубави и реда“.

С. Батало

Пројекат „Бела Црква јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Бела Црква.