Незаборавник

Константин Данил – како се стигло до панчевачке приче и шта је било после ње (2)

И ДА ЈЕ НАСЛИКАО САМО ИКОНОСТАС У УСПЕНСКОЈ ЦРКВИ…

• Иако зашао у 55. годину и већ помало уморан од великог броја наруџби, Данил ће се још два пута прихватити црквеног сликарства, а у том послу један од његових ученика био је и  – Ђура Јакшић

Данилова склоност да читав свој живот обавија тајанственошћу очевидна је. Том својом склоношћу Данил је ставио на приличне муке проучаваоца његовог порекла и кретања. О Данилу приватно највише знамо по ономе што је саопштавао свом ученику Лазару Николићу, а овај бележио. Колико су, међутим, Данилова казивања била истинита, а колико су била плод његове, по свему судећи, необуздане маште, највероватније се неће никада сасвим разлучити.

Песника Божидара Ковачевића инспирисала је та страна Даниловог карактера да га у једном сонету назове „тајанствени маестро“. Ако је судити по Даниловим казивањима, он је син једног официра Суворовљеве армије који се, ваљда сит војевања, скрасио у Лугошу и ту се оженио једном сиромашном Српкињом. По томе би, дакле, Данил био православне вере, а сва је прилика да му је српски био матерњи језик.

ЈЕДАН НЕУОЧЕНИ ТРАГ

Много после Данилове смрти неки проучаваоци његовог живота и дела настојали су да оборе баш то казивање о пореклу. Из превасходно политикантских разлога почели су се „налазити“ докази који Данила сврставају, истина, међу српске сликаре, али који истовремено инсистирају на његовом румунском пореклу. На пример, један краћи спис, којим се посредно „доказује“ Данилово румунско порекло написао је извесни Јоаким Милоја и објавио у Темишвару 1835. године. Није искључено да је управо тим списом био инспирисан др Раду Флора, истакнути културни прегалац румунске националне мањине у тадашњој Југославији, да Данилово румунско порекло  доказује чињеницом да је презиме Данил (или Даниел) баш као и исто име, широко распрострањено баш међу словенским народима, па и Литванцима. Слично је и са именом, односно Милош, које је старословенског порекла и синоним је именици љубав.

У целом том колоплету доказивања и оспоравања нико још није уочио један траг који такође може довести до истине о Даниловом пореклу. У време његовог рођења, а и касније, у Лугошу и у побрђу источно од овог града, живела је бројна скупина Русина. Сви они су махом досељени из градића Страшке. То је најисточнији градић Словачке, где и данас живе Русини, измешани са Словацима и са нешто Мађара.

Русина у Лугошу и околини готово да више и нема. Иселили су негде пред Први светски рат. Највећи број њих отишао је у Америку, нешто мање у Чешку, док се једна скупина населила у Вршцу и околини. Разлог ове њихове сеобе је што ни у новом завичају нису нешто посебно просперирали  и што су после 1872. били изложени жестокој мађаризацији. Презимана која се завршавају на ЧУК или ЧИК најчешћа су у ове три скупине, нпр. Онешчук, Крајчик, Назарчик и Данилчик.  Те завршетке презимена често су и насилно брисале мађарске власти. Ево, дакле, могућег корена Даниловој причи да му је отац био Рус, рођен у Кијеву, и руски официр.

Али од порекла је, ипак, много значајнији Данило богат сликарски опус. Његов би допринос српском сликарству био огроман и непроцењив да је  насликао само бројне портрете, лутајући у младости по Банату, или да је насликао само иконостас у панчевачкој Успенској цркви. Панчево је, међутим, било само почетак Данилове сликарске славе. Следила су друга, замашнија, па и успешнија остварења и то баш у домену црквеног сликарства. Тек што је завршио панчевачки иконостас, Данил се прихватио сликања иконостаса у румунској цркви у Уздину. После је, уз асистенцију Димитрија Ђурковића, осликао и сводове исте цркве. Тај посао је завршио 1836. године. Исте године расписан је конкурс за иконостас у српској цркви у Темишавару. Јавила су се чак петорица понуђача. Најјевтинију понуду дао је  темишварски сликар Сава Петровић – 3.900 форинти. Арадски сликар Никола Алексић тражио је 100 форинти више. Сликар Милер из Дрездена послао је понуду вредну 6.000 форинти, а његов суграђанин Вилнау затражио је 200 форинти више.

Данил, ваљда, осокољен ранијим успесима и већ стеченој слави, затражио је највише – 6.500 форинти. Упркос великој репутацији оба дрезденска сликара, прихваћена је најскупља – Данилова понуда. Био је то замашан подухват који је трајао свих пет година, од 1837. до 1843. године. А онда, као да се мало уморио од црквеног сликарства, Данил се повукао у своју црквену радионицу у Бечкереку (данашњи Зрењанин), сликајући портрете. Само је повремено одлазио у Темишавр, опет због наручених портрета. У Бечкереку је Данил упознао своју животну сапутницу, младу Софију Дели, девојку из једне осиромашене мађарске племићке породице, коју је много волео и чији је лик користио за израду портрета светица и Богородице.

ЈОШ ДВА ВЕЛИКА ОГЛЕДАЊА

Иако зашао у 55. годину и већ помало уморан од великог броја наруџби, Данил ће се још два пута прихватити црквеног сликарства. Прво ће, августа 1852, започети сликање иконостаса у цркви у Добрици и на њему радити пуне три године. Последњи пут се Данил подухватио сликања иконостаса у цркви у Јарковцу. И тамо му је за тај посао било потребно три године. У послу му је свесрдно помагао  онај који га је и увео у црквено сликарство – прота Арсеновић. Док је радио у Добрици, један од ученика Данилових био је још један велики маг српског сликарства – Ђура Јакшић.

                                                                                               -наставиће се-

                                                                         (Сва права задржава Старт 013)