Незаборавник

Kако је велики сликар Константин Данил дошао у Панчево

ДО ТАДА ЈЕ СЛИКАО ПОРТРЕТЕ УВАЖЕНИХ ГОСПОЈА

• А онда је прота Константин Арсеновић непогрешиво  проценио да пред собом има човека који му је потребан за сликање иконостаса у панчевачкој Успенској цркви

Идућа година је прилика да Панчевци достојно обележе 220 година од рођења и 135 година од смрти Константина Данила и да му се одуже. Заслужио је. Али пођимо редом.

По једнима, Данил је највећи српски сликар, уопште, по другима он је само највећи сликар 19. века. Они који Данилово сликарство уздижу до небеских висина, називају га чак „српским Тицијаном“. Они, пак, који, признајући му велики значај, налазећи у његовом сликарству и знатне мане, истичу да је Данилов успон првенствено последица једне срећне околности. Остао би, кажу они, читавог живота оно што је био у младости: трчкарало које луња по Банату, сликајући портрете  мање или више уважених госпоја.

Међу бројним проучаваоцима било је и оних који су се трудили да Данилово дело процењују са свом објективношћу и трезвеношћу. По њима, Данил је свакако један од највећих сликара у историји војвођанског сликарства. Није наше да пресуђујемо, али јесте да осветлимо најважније околности из Даниловог живота, од којих су неке веома узбудљиве, а неке још увек обавијене тајанственошћу.

Вратимо се, већ поменутој, срећној околности. Сви се слажу да је то било изненадно познанство Данилово са протом панчевачким Константином Арсеновићем. Како-год окренули, прота је, дотле „портрет-малера“ Данила на велика врата убацио у ликовну историју. Баш зато ваља, пре описа тог срећног случаја, рећи коју реч о самом проти.

Константин Арсеновић је био син проте Андреје Арсеновића (занимљиво је да су се и отац и син не ретко потписивали и Арсенијевић, мада је ово прво, ипак, преовлађујуће). Андреј Арсеновић  је, како би се то данас рекло, иницијатор и организатор изградње Успенског храма у Панчеву. Настављајући очево велико дело, сину од оца, поред осталога, остало у аманет да се побрине о сликању иконостаса.

ТРЕНУЦИ ВЕЛИКОГ ПРЕОКРЕТА

Константин Арсеновић је био не само прота, верски старешина панчевачких Срба, него и изврстан стрелац, један од оснивача прве стрељачке дружине у Панчеву, добар ловац и надарени сликар – аматер.  И прота и протиница били су омиљени и имали су бројне пријатеље, не само у Панчеву. Узајамне посете, нарочито ако су укључивале  и протин одлазак у лов, били су им највећа радост и задовољство.

Прво што су Арсеновићи угледали када су једног касног поподнева ујесен 1828. стигли у посету граничарском капетану Кљуновићу и његовој супрузи у Алибунару, били су тек насликани портрети домаћина и домаћице. Протин инстинкт је одмах непогрешиво проникнуо да пред собом има дело онаквог сликара какав му је потребан за сликање иконостаса у Успенској цркви. Случај или усуд хтео је да се Данил тих дана управо налазио у Алибунару, јер му је остало да заврши последњи наручени портрет. Прота је инсистирао да му га одмах доведу.

Када је чуо понуду, Данил је схватио да му се указује јединствена прилика  да колико –толико  среди своје лоше материјално стање. Јер, Данил је рођен, одрастао и школовао се као пуки сиромах, а ни та путовања по Банату и сликање  портрета нису му доносили довољно за солиднију егзистенцију. Што је притицало то је одмах и отицало. Али, иако поласкан таквом примамљивом понудом, Данил је испрва одбијао да је прихвати. Плашила га је величина и одговорност таквог посла. Упорни прота, уверен да пред собом има богомданог извршиоца, наваљивао је, нудећи Данилу сву могућу техничку помоћ, добре услове за миран рад, пристојан смештај и – позамашан хонорар.

Суочен са потребом да оствари приход који би му омогућио материјалну основу  за сигуран живот  и излаган упорним протиним охрабрењима, Данил савлада страх од могућег неуспеха и на крају пристаде на понуду. Између Данила и Српске православне црквене општине у Панчеву би склопљен уговор који је сликару обезбедио читавих 4.500  форинти, за оно време, заиста велику суму. То је, међутим, био само почетак. Касније када је уз сталну протину помоћ и подршку почео да прихвата и друге понуде, попут бујице избиле су, дотле, запретене Данилове могућности. После првог иконостаса, у Панчеву је  насликао је још 20 портрета, од тога 10 по наруџби властелина Јагодића. И како је растао његов углед, тако су расле и цене његових сликарских подухвата.

Материјално ојачано, а образовано и културно уздигнуто војвођанско српско грађанство, иначе, веома штедљиво, није жалило новца када је требало плаћати вредна сликарска дела. А спремност да се јавна сликарска дела, пре свега украшавање цркава, чак и дарежљивије плаћају од породичних портрета, сведочила је и о високој националној свести. Данил је тако не само запливао водама уметничких успеха, него је временом постао и богат човек. Од новца добијеног за сликање иконостаса у Цркви у Јарковцу, могло се купити чак сто ланаца земље!

ДОБРИ УЧИТЕЉИ 

Ко зна да ли би Данил постао тако познати сликар да није имао среће и са учитељима. Још као дечак он је напустио родни Лугош и дошао у Темишвар да учи сликарство код чувеног Арсе Теодоровића. У једном свом есеју о Данилу , сликар Стојан Трумић с правом је закључио да се Данилов таленат испољио, пре свега, захваљујући изразитим Теодоровићевим педагошким способностима. За четири године вредног ђаковања код Теодоровића, Данил је савладао све оно што обезбеђује узорну сликарску будућност. Већ тада је Данил испољио нарочито интересовање за један од битних елемената сликарства, за колоризам. На цртеж и на форму обраћао је мању пажњу.

После Теодоровића, Данил је имао још три учитеља: Несенталера, Бајера, иначе, сликара историјских цена, и тада чувеног портретисту Фолка из Фрајбурга, који је у то време радио у Темишвару.

После 1820. Данилу се одједном изгубио траг. Изгледа да је волео да се обавија тајанственошћу, па је по Темишвару и Лугошу пустио глас да је отпутовао на усавршавање у Беч и Минхен. Али ће пре бити да је у ствари лутао, прво Ердељом, а онда Банатом, малајући портрете. Тако се створио и у Алибунару код Кљуновићевих, где га је прота Арсеновић открио и одакле почиње Данилов ход ка звездама и богатству.

                                               –Наставиће се-      

                                           (Сва права задржава Старт 013)