Незаборавник

Прота Васа Живковић – цео свој живот посветио је Панчеву и угарским Србима

АХ, КАД ТЕБЕ ЉУБИТ НЕ СМЕМ, ДРУГУ…

• Био је народни песник аутентичног стила, културни и политички радник, професор српског језика, први парох Успенске цркве, био је  – прота панчевачки • Шта је било у свесци пронађеној на тавану једне куће у Вршцу?

Рођен је у Панчеву, тадашњој граничарској вароши Аустроугарског царства,  последњег дана јануара 1819. године, од мајке Софије и оца Тодора, свештеника по занимању и опредељењу. Школовање је започео у Панчеву, наставио у Сремским Карловцима, да би потом отишао у Сегедин на студије филозофије, па на студије права у Пешту и Пожун.  Али право није било његово природно опредељење, оно које иде изнутра, из генетског материјала, те је у Вршцу изучио и богословију, с намером да се закалуђери. Међутим…

Васа (крштено име  Василије) Живковић, песник, преводилац, културни и политички радник, парох Успенске цркве, прота панчевачки, професор српског језика у панчевачкој Вишој реалци, готово цео свој животни век посветио је Панчеву и  Србима с ове стране Дунава, онима којима је подарио своју, а убрзо и њихову „политичку“ химну – Граничарску песму, односно, Радо иде Србин у војнике. И не само њу.

И ОВО

 Прота Васа Живковић, поред тога што је написао око седамдесетак песама и бавио се свештеничким посовима,  радио је у „Српској слози банатској“, заслужан је  за оснивање Позоришног друштва, затим Панчевачког српског црквеног певачког друштва, за рад Српске девојачке школе, оснивање библиотеке, а имао је и значајну улогу у Светосавском дому, за све то време предано радећи и на сакупљању архивске грађе о свим значајним личностима и догађајима из историје Панчева и историје Срба у Угарској.

Прву песму написао је још у својим гимназијском данима, а песнички узори су му били Шилер и Гете, чија је остварења преводио са посебном смисленошћу, али и са не баш превише израженом цртом у њиховом духовном поимању. Васа је својим књижевним изразом био претеча Бранка Радичевића, а његове песме биле су праве народне, јер су се лако примале  већ на прво слушање. Тако је 1842. године, панчевачка позоришна и певачка дружина Николе Ђурковића изводила његове песме, које је сам Ђурковић компоновао, а које су, „Панчевце електрисале“, и на специфичан начин подстицале сазревање националне свести угарских Срба.

Међутим, живот Васе Живковића, и онај породични, а и онај његов лични, посебно емотивни, није био нимало идиличан. Отац му је умро 1845. године, кад је напунио 26 година, те он, сем имања, наслеђује и његову свештеничку „заоставштину“, тако да годину дана касније постаје први парох Светоуспенске цркве у Панчеву, управе оне која је, са своја два торња, представљала симбол једног народа, који је живео у два царства: Срба, с оне, и Срба, с ове стране Дунава. Тако је своју политичку опредељеност спојио са оном духовном, и  својим песмама и својим свештеничким радом.

Али вратимо се, за тренутак, пет година уназад, у 1840. годину, када је Васа, са студија у Пешти дошао на распуст у Панчеву и срео…

Многе неостварене, неузвраћене и несрећне љубави инспирисале су песнике да, са тако уздрманим емоцијама,  стварају најузбудљивијем најстрасније и најлепше стихове. Један од њих био је, управо, и Васа Живковић.

Наставимо где смо стали. И, на распусту у Панчеву студент  Васа се загледа у једну Јелену – Ленку, кћерку угледног грађанина вароши панчевачке, Вићентија Костића, и његова судбина доби тада посве нове видике. И када је постао ђакон, и када је постављен за пароха Успенске цркве и када је 1868. постао прота панчевачи, његова љубав према Ленки није бледела, чак ни онда када се оженио. Напротив!

 Та чежња изнедриће  и једну од његових најлепших песама Моји јади/Ах, кад тебе љубит не смем (1857).

   Ах, кад тебе љубит не смем

другу љубит нећу ја,

мада красом и дивотом

ко Даница звезда сјаш…

Ти једина моја јеси,

ти ми туге ведриш ноћ,

мутног ока поглед бистриш,

болној души дајеш моћ.

Па и ти ме изневери,

невера ме твоја тре,

хладнокрвно ти сад гледаш

где надежда моја мре…

За то време, Јелена је била удата за панчевачког трговца Станка Крестића. Године 1859. она постаје удовица. Те исте године умире и Живковићева супруга Анка.

У истој години кад јој је умро супруг, Ленка се удаје и њен нови животни сапутник постаје Ђорђе Поповић Стерија, брат чувеног комедиографа.

И – те, 1859. године – пред олтаром Успенске цркве одиграва се најтужнији чин. Ленку и Ђорђа венчава, нико други до, управо он – парох Васа Живковић. Одмах по завршетку венчања, латио се пера и написао песму Опроштај.

А младуна расплакана

Белом руком на ме маше,

Срца нам се разумеше

Састаше се очи наше.

Још док ју је венчавао Васа је био у недоумици. Да ли је баш тако или му се то само чини. У Ленкиним очима он виде нешто налик чежњи, и зато узвраћа:

Ја без тебе живети не могу

За тебе се молим код олтара,

Молим бога да ми пити даде

Рајске сласти са твојих усана… 

   А, онда и ово:

„Збогом, мили, збогом, мила!

Последње нам речи бише,

кад ми Ленке више нема,

нек и песме нема више!“

И – престаје да пише песме, посвећујући се просветним, културним и политичким активностима, борећи се за националне интересе угарских Срба, без икакве жеље за било каквим признањима.

А НА ТАВАНУ…

   Уз ову причу, и још нешто. Много година после протине смрти, кћи Ленкиног брата, добила је име по својој тетки – Ленка. Била је веома лепа девојка. Удала се за генерала Манојловића у Опову.  После њене смрти, на тавану куће пронађен је сандук на коме је стајало име Ђорђа Стерије Поповића. У сандуку је пронађена и једна свеска у којој су биле песме Васе Живковића. Све су биле посвећене њеној тетки.  

Као професор  на  панчевачкој Вишој реалци уживао је изузетан ауторитет, предано се бринући о својим ученицима, међу којима су били и један Михајло Пупин, и један Урош Предић и… још доста познатих Панчеваца. Својим деловањем оставио је трага не само у истицању значаја школе за будућност једног народа, већ и у другим областима живота тадашњег Панчева, који је, са Новим Садом, био највећи „трн у оку“ угарским властима.

НЕЗАБОРАВЉЕН

  Проти у част, најстарија панчевачка школа, основана још за његова живота (1878), од 1971. године носи име ОШ „Прота Васа Живковић“, а пре три године у Панчеву је основано и удружење књижевника, такође, са његовим именом, именом  проте панчевачког, песника, културног и просветног радника, политичког активисте… 

У организацији Српске православне парохије, у порти Успенске цркве, чији је први парох био, већ традционално, сваке године одржава се изузетно посећена манифестација „Дани прота – Васе“, њему у част и вечно сећање.

Умро је у Панчеву, 25. јуна 1891. године

За крај, ево шта је о њему рекао Милош Црњански:

„Нису успели да га довољно прославе. Нису га поколебале похвале са свих страна, ни писма пријатеља, ни позиви ни понуде редакција. Завршио је живот без најмање жеље за славом“.

(СиБ, сва права задржава Старт 013)