ВОЈНИК... Милош Црњански

Незаборавник

Панчевачки дани Милоша Црњанског

ЗВЕЗДЕ МУ НЕ БЕЈАХУ НАКЛОЊЕНЕ

• Овај великан писане речи, и не само речи, рођен је у Чонграду 26. октобра 1893. године, а умро је у Београду последњег дана новембра пре 40 година

     Опште је познато да је Милош Црњански нешто више од годину дана живео и радио у Панчеву, активно учествујући у јавном животу града и као књижевник и као спортиста. Мање је, међутим, познато да је Црњански и породично везан за Панчево. Милошев отац Тома рано је остао удовац и оженио се по други пут Марином, кћерком граничарског официра Панте Вујића, који је био варошки капетан у Панчеву. Сећајући се своје мајке, Црњански ће новинару Драгославу Адамовићу испричати да је она у девојаштву имала своју столицу у првом реду приликом разних гостовања позоришта код „Трубача“, јер је њен отац, као варошки капетан, био нека врста цензора. Знала је много драма и стихова и волела је да млађаном Милошу прича о позоришту и да му шапуће стихове. Можда су и те успомене из детињства допринеле да се у Црњанском касније пробуди страст за поетским, прозним и драмским исказом.

     Два су основна документа која сведоче о боравку Црњанског у Панчеву. Први је наредба Министарства просвете од 20. октобра 1921. којом је постављен за привременог предметног учитеља – суплента у панчевачкој Гимназији. Други је, указ истог Министарства од 30. октобра 1922. године, којим се Црњански поставља за суплента Четврте гимназије у Београду. Међутим, постоји и један сачувани платни списак за март 1921, као и школски летопис, из којих се може закључити да је Црњански био предавач у панчевачкој гимназији већ од почетка школске 1921/1922.

     Да ли је схватао реалност?

    Чак ни овим постављењима омеђено време Црњански није у потпуности провео у Панчеву. Уследио је позив на војну вежбу. Када се са вежбе вратио венчао се у Београду са Видосавом, Видом Ружић, једном од најлепших девојака ондашњег Београда. Вида ће Милошу остати верна сапутница до краја живота. Делиће заједно многе радости, али и невоље тегобног емигрантског живота.

ЛЕПОТИЦА… Вида Ружић

     Црњански нимало није био  задовољан својим положајем у панчевачкој Гимназији. Поред часова српског, историје и географије, приморавају га да предаје и гимнастику. Црњански се том оптерећењу жестоко противио. Довио се тако што је директору, уз протест, приложио и лекарско уверење да за гимнастику није способан! Желим да предајем своје предмете, вели Црњански у захтеву да га ослободе обавезе предавања гимнастике, и додаје да га држава 1920. свакако није слала на студије у Париз ради гимнастике.

    Звезде очигледно нису биле наклоњене Црњанском док је радио у панчевачкој Гимназији. С друге стране, његов нестрпљиви карактер и велике жеље  и надања као да су ограничавали да схвати реалност ситуације. А она је била тешка. Тек створена држава СХС се мучно стабилизовала после првог великог рата. Оскудица је владала на све стране. Податке о томе сабрала је и забележила истакнута културна радница Олга Срдановић на основу казивања првог послератног директора Гимназије др Борислава Јанкулова, иначе, писца драгоцених текстова о историји Панчева и оснивача панчевачког Музеја. Јанкулов је, рецимо, једва сакупио наставни кадар на почетку школске  1919/1920. године. Треба знати да је све до 1918. настава извођена на мађарском језику. Наставничке плате биле су мизерне, а животни трошкови као последица рата превелики. Такође је као ратно наслеђе међу ученицима харао шарлах, а и дифтерија.

ЗАПУШТЕНА… кућа Црњанских у Чонграду

    Због недостатка предавача, а и да им помогне, Министарство просвете се ослањало и на знатан број руских емигранткиња. Невоља је била у томе што су неке од њих постављене не на основу стручности него по – протекцији. По оцени др Јанкулова оне су биле непоуздане стручности и оскудног знања, језика, пре свега. За кратко време оне нису могле ваљано да савладају српски. Уопште гледано, добар део руске емиграције гајио је испрва варљиву наду у скору пропаст нове власти у Русији и свој брзи повратак, па су се зато такви олако односили према учењу српског језика.

БОЈИЋЕВО И ПРОТИНО ВЕЧЕ

    Црњански је панчевачкој јавности први пут био представљен посредством једног књижевног огласа у „Панчевцу“, бр. 50, од 18. децембра 1921. године, када је најављено скоро излажење „Календара“, листа који ће, поред других, садржати и прилог Црњанског „Света Војводина“. Будућим купцима је обећано издање од целих 13 табака (208 страна) на фином чешком папиру , а уз цену од 10 динара.  Уредници су били Дуда Бошковић, иначе власник листа и његов уредник Миховил Томандл.

    Опширним чланком у броју од 26. марта 1922. „Панчевац“ је известио о Бојићевој вечери, одржаној десет дана раније. Било је предвиђено да о великом песнику говори други песник, Црњански. Публика, која је не само напунила него и препунила салу „Трубача“ није, нажалост, могла да чује Црњанског: био је спречен озбиљним породичним разлозима. Говор је, на срећу, већ био припремљен. Прочитао га је колега Црњанског, проф. Менцингер. Бојићеве стихове казивали су Рајчевић и Матијевић, глумци Банатског позоришта. На крају је изведена и Бојићева „Краљева јесен“.

    У истом броју „Панчевца“ је још на два места помињан Црњански. Прво је у књижевном огласу било наговештено да књижара „Напредак“ ускоро издаје „Љубавне мемоаре Казанове“, које је превео  Црњански из оригиналног великог издања париске издавачке куће „Фламарион“. Књизи ће као предговор бити придодата студија Црњанског о овом чудном љубавном авантуристи 18. века, написана на основу докумената из Националне библиотеке у Паризу.

    Следећом вешћу у којој се помиње Црњански било је најављено вече посвећено делу Проте Васе Живковића. Наглашено је да је Гимназија намеравала да се вече посвећено Проти одржи још годину дана раније, да је све било спремно, али  је случај хтео да се од прославе одустане. Не каже се, нажалост, какав је то случај био.

    Овога пута књижевно вече у Протину част је заиста одржано 5. априла, наравно, за овакве прилике, у неизбежном „Трубачу“. Међу патронима вечери биле су супруге великих панчевачких родољуба и издавача, браће Паје и Каменка Јовановића, Софија и Марија. Улазнице су коштале пет динара, а чист приход био је намењен гимназијској библиотеци.

Наставиће се-

(Сва права задржава Старт 013)

 

Пројекат