Незаборавник

Панчевачки дани Милоша Црњанског (2)

ГЛЕДАЋУ И САМ ДА СЕ ОДАВДЕ ШТО ПРЕ ИСКОБЕЉАМ

• Дајем вам реч да ако останем у Гимназији још само годину-две нећу написати више никада Суматре…

Да подсетимо, у првом наствку овог фељтона, стали смо код вечери посвећеној поезији проте Васе Живковића, одржаној 5. априла 1922. године.  Настављамо где смо стали.

У следећем, ускршњем броју, „Панчевац“ је, поред опширног извештаја са ове прославе објавио  и цео говор Црњанског на прослави. Очигледно је да је Црњански о Проти и његовој поезији говорио надахнуто и са одушевљењем. Подсетио је да су Панчевци још још 1889. свечано обележили 70. годишњицу Васе Живковића, карактеришући га овим редослеом: песник, родољуб, па прота. Његове су прве одлике човекољубље и родољубље. Песник Црњански није пропустио да истакне заслуге песника Ћурчина, што је сакупио и издао Протине песме.

Осврћући се на програм који су после његовог казивања извели гимназијски женски и мешовити хор (који су деловали упркос овде реченим невољама и општем сиромаштву!) Црњански се обратио задивљеној публици следећим речима:

„Саслушајте, после, две његове песме, остатак његове несрећне, страсне и забрањене љубави. Осетићете жељу за слободним животом, чувши оно тужно „Ничи, ничи крине бели“ и онај сватовац, којим су ваше мајке плачући одлазиле. А после, чућете бурну Милетићеву песму. То је наша песма. Стара бунтовна војвођанска песма… До наших дана није се знало да је ту песму спевао на комадићима хартије, а том песмом певачке дружине ноћу, уз буктиње, поздрављале су Милетића, већ окованог и спремног за тамницу у Вацу. Том је песмом Војводина пошла новим путем…“

ПРЕТЕЧЕ РОМАНТИЗМА

Јован Скерлић је давно одредио почасно место Проти у историји наше књижевности, као претечи романтизма, најлепшег доба њеног. А ја ћу  – наставио је Црњански – да кажем у његову славу:

„Има их који су написали читаве библиотеке, а данас им не вреди ни имена спомињати. Али дух овога човека, чије ће вам песме засвирати гудала, запевати девојачки гласови, а после бурни младићки, донео вам је, да ли верујете, слободу духа и тела, донео вам је уместо кукања и нарицања господску свест… Прошлост и сва наша етика славиле су патњу. Били смо род умирања и туге. Није се знао сребрни смех, нити снага расцветалог дрвећа. Али знајте  да се то мења. Под Фрушком гором, где се Живковић школовао, зачела се нова књижевност, нова етика на највишој вредности људског бића, на радовању. Ако сте недавно кликнули Светом Сави који вас учи посту, молитви, патњи и смрти, реците данас ведро песнику веселости и радовања, Живковићу, слава!“

НЕСПОРАЗУМИ СА ОКОЛИНОМ

У време боравка Милоша Црњанског у Панчеву, Марко Ристић, Милан Дединац и Душан Тимотијевић покренули су Београду месечни књижевни часопис „Путеви“. У првом броју Дединац је објавио опширан приказ „Дневника о Чарнојевићу“, у којем се каже да је то роман г. Црњанског „лирски у свакој речи, јер је израз једне интуитивне емоције и чежње свеопште, носталгичне ка универзуму“.

У следећем броју „Путева“ биће објављена поема Милоша Црњанског „Стражилово“, оглашена „као колосални успех српског слободног стиха“. То мора да је годило Црњанском, али му никако није годила атмосфера у Панчеву. Стално је долазио у сукобе са околином. И његова су сећања противречна. На једној страни он одушевљено и патриотскин говори о Протиној поезији, а на другој страни, баш у то време рађа се једна његова песма која почиње стихом: „Нисам патриотска трибина“.

O незадовољству Црњанског приликама у Панчеву говоре и нека од његових писама. Тако је у писму издавачу Цвијановићу, написаног још пре прославе у Протину част, Црњански вели и следеће:

„Исувише заузет у школи, тек сад стижем да вам одговорим. Хвала вам на поздравима. У Панчеву ми, уосталом, можете и сами мислити, није славно, гледаћу и сам да се одавде што пре искобељам“.

Неспоразуми са директором Гимназије трајали су и даље. Црњански је одбио да на матури испитује и географију и тражио је да се за то одреди стручно лице. Опет је спор изнесен пред Министарство просвете, које 1. маја 1922. доноси решење да му сеодузму часови географије.

Незадовољство Црњанског приликама у Панчеву видљиво је и из једног његовог писма, упућеног 25. маја 1922. Иви Андрићу, који се тада налазио у дипломатској служби у Букурешту.

СУКОБИ СА УЧЕНИЦИМА

„Ја ћу свакако тог 1. јула бити у Панчеву. Играм фудбал. Моја чета води у првенственим утакмицама за Београдску нжупу. Осим тога, ђаци падају на матури. Врло зло мисле о Ђури Јакшићу и Бранку. То је све.  Најесен ћу, изгледа, бити премештен у Бгд. Дајем вам реч да ако останем само годину-две у Гимназији, нећу написати више никада Суматре.“

Из овог писма Андрићу видљиво је да је Црњански већ покренуо све београдске везе не би ли исходовао премештај, што му је ускоро и успело. Разлог његовом незадовољству није било само неразумевање неких колега и директора, него и сукоби са ученицима. Већ поменута Олга Срдановић забележиће неких од ових сукоба.

Извесна Софија Крстић поднела је школи тужбу против Црњанског због његовог наводног лошег односа према њеној кћери Катарини. Испоставило се, међутим, да је Катарина својим распусним понашањем изазивала не само Црњанског, него и његовог колегу Васу Путника, па је мати морала због тога да је испише из школе. На Црњанског се школи жалио и Светислав Пандуров због нетактичног понашања према његовој кћерки Милици. Изгледа да  је ученица извела из такта Црњанског. А Црњански је, зна се, био свађалачке природе, прзница, па није искључено да је у овом случају кривица била до њега.

•••

      Иако оптерећен радом у школи и незадовољством околине, Црњански је током боравка  Панчеву, ипак, налазио времена и снаге за књижевно деловање. Олга Срдановић је, рецимо, забележила и сећање ученице Софије Касапиновић, која се прихватаила да за Црњанског препише његово дело „Маска“, за друго издање. Избор је пао на Софију због њеног животног интересовања за литературу и због тога што је имала диван калиграфски рукопис.

Занимљиво је да је по премештају за Београд Црњанског у Гимназији заменио песник Синиша Кордић, који је већ имао објављену збирку „Песме о мени“. Кордић је сасвим заборављени песник, док Црњанског, с разлогом, славимо као једног од највећих српских писаца.

-Наставиће се-

                                                                              (Сва права задржава Старт 013)