Вршац – незаборавник

Вршац је међу првим градовима у Војводини имао електричну централу

ЗНАТЕ ЛИ  КО СУ БИЛИ ЛИХТМАХЕРИ?

• Свака улична светиљка морала се палити посебно, и за тај посао  били су ангажовани посебни људи

Вршац се може похвалити да је међу првима у Војводини изградио електричну централу и увео електрично светло у домове и градске улице. Било је то 1897. године. Старији Вршчани то свакако знају, а млађе ваља подсетити да им се електрична централа налазила на излазу из града, лево од пута за Ватин. Одатле су се гранали електрични водови  на дрвеном бандерама, како су се онда, а и данас још понегде, називали електрични стубови. Од бандера су се одвајале две паралелне жице ка кућама, врло често провлачене кроз баџе на таван, да би одатле биле разведене по собама. Ти собни водови нису, као данас, увлачени у цеви и укопавани у зидове. Све је то изгледало много примитивније. У зидове су били, на отприлике једнаком одстојању, обичним ексером прикуцани мали порцелански изолатори, шупљи у средини да би ексер могао да прође, и на њих је намицана уплетена жица, изолована памучним концем! Коришћене су махом Тунгсрамове сијалице, увезене из Мађарске. Биле су уже и дуже од данашњих сијалица и са шиљатим врхом на дну балона. Влакна у тим сијалицама била су много дужа него у данашњим  и светлела су не белом, него благо црвенкастом светлошћу. И, да видите, дуго су трајале. Једна сијалица и преко 20 година!

Вршачка централа користила је као погонско гориво угаљ, довожен у аустроугарско време негде из данашње Румуније, а потом углавном из босанских рудника. Зато је струја била прилично скупа. Трајало је то тако све негде до почетка шездесетих, када је у град почела да стиже струја далеководом из удаљених новосаграђених централа. То је за Вршац значило боље снабдевање квалитетном електричном снергијом, али је Вршчанима наметнуло приличне издатке. Старе, примитивне водове на зидовима својих кућа морали су заменити новим, прописним, укопаним у зидове. Тада је истовремено извршен прелазак са напона од 110 волти на напон од 220 волти. Лако је било прикопчати на 220 волти радио апарате, јер су они имали одговарајуће трансформаторе за оба напона, али су зато све електричне пегле, подешене да радце на 110 волти, одједном посзтале неупотребљиве, јер би прегореле при првом укључењу.

Вршачка централа имала је два спољна мајстора која би на позив долазили у куће ради отклањања кварова. Обојица су били весели момци, приморски Словенци, који су емигрирали у Југославију, јер нису хтели, како су свима радо говорили, да служе Муслонијеву фашистичку војску. Имали су, за наше још ненавикле уши, помало чудна имена  – Марио и Дарио. Српски су брзо савладали, али са њихових усана нникада није полетела српска псовка. А и зашто би им била и потребна када су у свом језичком пртљагу донели општу италијанску псовку за све прилике – порка Мадона! Марио и Дарио изгубили су се из Вршца негде пред Други светски рат. Као емигрантима власти су им одредиле неко друго пребивалиште. Остали су свима у успомени као спретни мајстори и увек љубазни и предусретљиви људи.

Та стара електрична централа имала је једну особеност коју нисам уочио ни у једном другом граду са властитим извором електричне енергије: није постојало укључивање градске расвете са једног места. Свака улична светиљка морала се палити посебно! Зато су, све док је та централа била у погону, уличне светиљке палили и гасили за то посебно ангажовани људи. Неци су их звали лихтмахерима (што је имало помало пежоративан призвук), а Срби – лампарима. Како је то практично изгледало? Сваки лампар имао је танку, лаганумотку, дугу најмање три метра. На крају мотке била је причвршћена око метар дуга несавитљива жица, савијена на врху, тако да је личила на веома издужено слово Г. Кад би стао под бандеру са светиљком, лампар би испружио мотку увис, закачио савијеним делом жице полугицу прекидача, повукао полугу удесно, и сијалица би засветлела. Ово укључивање лампари би започињали зависно од доба године, отприлике на сат пре мрака. Са првим јутарњим светлом појављивали би се поново, али сада да окрену полугу улево и искључе светло.

(Старт 013)

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају

ставове органа који је доделио средства.