ТРИЈУМФАЛНО... Стеван Петровић Книћанин( Урош Кнежевић, 1849)

Незаборавник

Стеван Петровић Книћанин – јунак битке за Панчево и Војводства Српског

ВРАТИО ЈЕ СЛАВУ СРПСКОМ ОРУЖЈУ

• Под његовом командом, српске снаге су учествовале у одбрани Панчева првих дана 1849. године, што је била прекретница у овом сукобу • У Србију се вратио овенчан славом и добио жељену титулу војводе, али и…

“Саветник и полковник Књажевства Србије, Господин каваљер Стефан Петровић Книћанин, прешао је први из Књажевства Српског у Банат, у младу непријатељском силом притешњену Војводину нашу, да као војеноначалник спомагателне Књажевства Српског војске, са истом нама помогне победити Маџаре, душманине царске и Народа Нашег” – остало је записано о Стевану Петровићу Книћанину, заповеднику српских добровољаца у новоформираном Војводству српском и његовој улози у револуционарним догађајима 1848/49. године и сукобима у Аустроугарској монархији. Као командант снага послатих из Србије са циљем помоћи сународницима у њиховој борби за слободу, Стеван Петровић Книћанин је својим учешћем у војним операцијама дао значајан допринос тој борби. Са својим добровољцима учествовао је у биткама са мађарским снагама диљем Војводине, међу којима је и битка за Панчево почетком 1849. године, када је, у садејству са снагама Адама Косанића, одбранио овај град који му се касније те године одужио дајући му титулу почасног грађанина.

ПОБЕДА СРПСКА… битка за Панчево јануара 1849.
(Историјски архив Панчева)

Историја Книћанина памти као ратника, војводу и команданта српских добровољаца у Војводини за време мађарске револуције. Рођен је 15. фебруара 1807. године у Книћу, селу у околини Крагујевца по којем му је кнез Милош Обреновић, у чијој гарди је био буљукбаша, касније и дао надимак Книћанин. Презиме Петровић је наденуо сам себи, а по свом оцу Петру Комадиновићу, имућном трговцу стоком. Као веома млад, за време владавине Милоша Обреновића, 1836. године он постаје начелник јасеничког среза округа смедеревског, а три године касније постаје и начелник целог округа. Због подршке уставобранитељима, а као суорганизатор буне на чијем је челу био његов земљак Тома Вучић Перишић, Книћанин бива прогнан из Србије 1840. године. Тих годину дана изгнанства проводи у Цариграду и Видину, а после пада Обреновића и смене династије  1842. године, Книћанин се враћа у Србију и постаје члан Државног савета чији задатак је било управљање војском и сигурност кнеза Александра Карађорђевића. То време Книћанин је провео у Крагујевцу мотрећи на Обреновићевце, а као награду за добро обављање поверених му послова, он следеће године од стране кнеза Александра бива унапређен из чина  мајора у чин потпуковника.

ДЕЛА ЈУНАЧКА
  Историја је записала још једно сведочење о Стевану Петровићу Книћанину: “Пред сам почетак боја седа на коња, запали чибук и одјаше лагано тамо где је најпогибаоније место. Око њега се слеже што је најодабраније и свак сада гледа једино да личним јунаштвом обрати пажњу на себе. У таким је тренуцима његов утицај био силан, неодољив… Најнеобичније, пак, дело јуначко показао је кад је на кољу лагано и пушећи дошао на сто корачаја од непријатеља, разгледао све што је хтео, избацио пиштољ и лагано се вратио.”

Због сукоба са Вучићем Перишићем на Петровданској скупштини јула 1848. године, Книћанин даје оставку на своје место у Савету. Са идејом да треба помоћи војвођанским Србима у њиховој борби, за коју није добио подршку на Петровданској скупштини што је и било разлог његове оставке, он прелази Дунав и са својим војском, коју је чинило између 12 и 15 хиљада добровољаца из Србије, која је била страх и трепет за непријатељске војнике, започиње своје војевање по којем га и данас Војвођани памте.

Политичка ситуација у тадашњој Хабсбуршкој монархији била је веома сложена. Револуционарни процеси из Европе потресли су њене темеље, политички примат који су Мађари и Немци имали над осталим народима широм монархије довело је до све већих напетости међу народима Монархије. Као резултат Мађарске револуције из марта 1848. године дошло је до покретања и других националног покрета међу којима је значајно било и “српско питање”. На Мајској скупштини одржаној од 1. до 3. маја 1848. године (од 13. до 15. маја по новом календару) у Сремским Карловцима, Срби из Баната, Бачке, Барање и Срема проглашавају Српско Војводство. Изабрани су и чланови Главног одбора, тела које управља Војводством, Стеван Шупљикац бива проглашен војводом, а митрополит карловачки Јосип Рајачић за српског патријарха. То је сасвим очекивано изазвало и реакцију угарских власти и веома брзо започињу сукоби који ће се касније развити у рат. Панчево је ове револуционарне године дочекало као варош у склопу војне границе коју такође није заобишао револуционарни талас. На тим крилима и у Панчеву долази до промена у власти: грађани бирају нову управу, на чије чело као градоначелник долази Вићентије Костић, а шеф полиције постаје Херман Граф.

Својим доласком у Војводину, ујесен 1848. године, Книћанин организује седиште својих снага у банатском месту Томашевац, месту где је новембра те године први пут поразио мађарске снаге одбивши њихов покушај да га освоје. У сукобима са угарском војском, Книћанин је своје добровољце, за које се говорило да су најупорнији у одбрани и најбољи у нападу водио кроз неколико крвавих битака. Једна од њих јесте и битка за Панчево, која се одиграла јануара 1849. године и која је, по мишљењу неких историчара била прекретница у овим сукобима.

Мађарске снаге које је водио генерал Ерне Киша су, иако ослабљење, покушале да одлучним нападом освоје ову варош, стратешки веома важну за јужни Банат. Са друге стране, у Панчеву је владала помало хаотичну ситуација после изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца, тек проглашеног за  војводу и заповедника царских снага. У одбрани града биле су српско-аустријске снаге које су бројале девет хиљада људи појачаних са око 40 топова, а под командом Адама Косанића, официра царске војске и Стевана Книћанина, заповедника српских добровољаца. Иако је главнокомандујући Фердинанд Мајерхофер, који је наследио команду од Шупљикца, предложио да се варош преда без борбе, Косанић и Книћанин су то одбили. Њих двојица су сковали план одбране Панчева који се после показао као веома добар и по њему су, у очекивању напада мађарске војске, српско-аустријске снаге  распоређене по унапред одређеним одбрамбеним линијама по Панчеву и околини. Мађарска војска састављена од пешадије и коњице је, под заштитом магле 2. јануара 1849. ујутру кренула пут Панчева у коме су домаћи Немци са белим заставама очекивали угарске трупе. Мађарске трупе су са севера стигле надомак Панчева где су их сачекале снаге аустријске војске под Косанчићевом командом. Под ударом царске војске угарске трупе су се дале у повлачење које се, када су се са друге стране појавили српски добровољци са исуканом бајонетима, претворио у бег који је потрајао до вечери. Повлачење мађарских снага значило је да је битка добијена и да је Панчево одбрањено као и овај део Баната.

ПОКЛОН ПАНЧЕВАЧКОГ ОДБОРА
После победе над бројчано надмоћнијом угарском војском код Томашевца, где су били смештени српски добровољци под командом Стевана Петровића, а у којој су поред три хиљаде српских добровољаца учествовали и граничари, као и припадници панчевачке народне гарде, Срби из Панчева, можда предосећајући улогу коју ће он одиграти у одбрани овог града, непуна два месеца касније, Книћанину су поклонили топ од шест фунти изливен у панчевачкој ливници са угравираним записом:  “Срб јунаку Стефану П. Книћанину, благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен-побједе томашевачке 23 нојеврија 1848.”
Данас, једна од панчевачких улица у Горњем граду носи име овога српског јунака.

Ова победа код Панчева отворила је могућност да се српске снаге упуте даље на север и напредују у две групе, једне, коју је предводио Стеван Книћанин и друге, под коомандом генерала Кузмана Тодоровића. Ове снаге су се прегруписале у озбиљну војску која је бројала око 25 хиљада људи, од чега су око две хиљаде били коњаници, а артиљерију је чинило 60 топова. Книћанин са својим добровољцима 19. јануара улази у Велики Бечкерек, два дана касније у Стари Бечеј, 25. јануара ослобађа Врбас, 28. јануара Кулу, а 12. фебруара Сомбор, што је, на крају, утицало на ток целог рата. Книћанин је због ове веома важне победе код Панчева од стране српског патријарха у Војводству Српском Јосипа Рајачића проглашен за генерала.

Како су војвођански Срби потпали под потпуну зависност од Аустрије, Книћанин помало разочаран, напушта своје заповедничко место и у фебруару 1849. године се враћа у Србију. Када се и Русија укључила у сукобе у Војводини на страни Аустрије, Книћанин још једном своје услуге успешног војсковође ставља на располагање српским снагама у Војводини и тада, током првих пролећних месеци учествује у одбрани стратешки значајних тачака од мађарских снага у околини Титела.

По повратку у Србију, Стеван Петровић Книћанин је, на челу својих добровољаца дочекан је тријумфално, са невиђеним почастима. Због његових ратних дела и његове харизме, за њега се у целом српству чуло посебно што је, како се тада сматрало, обновио снагу српског оружја. Српски кнез Александар Книћанину шаље на дар сабљу вредну 300 дуката, а Нову 1851. годину Книћанин добија жељену титулу војводе коју је до тада у Србији имао још само Тома Вучић Перишић.

На позив аустријског цара Франца Јозефа, Книћанин је у друштву свог саборца бана Јелачића ишао у Беч на поклоњење где је добио и чин аустријског генерала и највиши царски орден – Орден Марије Терезије трећег степена. Војвођански Срби су му поклонили дугу пушку са златном посветом, а Чеси сребрну почасну сабљу и касету са два пиштоља. И од Турака је Книћанин добио знамење “Нишан Ифтихара”. За будућа покољења урађено је више његових портрета, а као мудар и одважан вођа опеван је у народним песмама. У Србији и даље остаје на положају управљања војском и сматран је једним од важнијих стубова власти Александра Карађорђевића. Тако је било све до 1854. године када постаје министар унутрашњих дела. Ту функцију је обављао само недељу дана, пошто убрзо доживљава мождани удар од чијих последица  и умире следеће године. Његова сахрана била је једна од највећих тих година: присуствовао је и кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са бројним свештенством и бројни грађани. По наредби цара Франца Јозефа сахрани је присуствовало и 80 царских официра из свих пукова у Војводини.

ПројекатИлић В.

(Сва права задржава Старт 013)