Бела Црква

Из историје белоцркванског штампарства

КАДА ЈЕ И КАКО ОДШТАМПАНА ПРВА СРПСКА КЊИГА?  

• Човек види онолико добра и лепоте у свету око себе колико га у себи носи!

Ову реченицу записала је Рада Гава на тзв. кламфни изванредне књиге „Тишина“ ауторке Наде Стојановић, до пре 15-ак година кустоса белоцркванског Музеја, о историји штампарства у Белој Цркви. И рекла тиме велику истину. Неко други би, подухвативши се писања такве књиге, само суво и педантно навео све чињенице, можда описано снабдео фуснотама и на тај начин постигао циљ: да нам изложи, иначе, веома занимљиву историју штампарства у Белој Цркви. Нада Стојановић је кренула другом, тежом и без сумње лепшом стазом ка том циљу. У десет поетски надахнутих прича дочарала нам је ликове белоцркванских штампара. Уместо сувих чињеница, из њеног пера ти исти штампари израњају као као живе, упечатљиве личности. Она о њима пише с љубављу и топлином. И како на једном месту каже: „У времену и простору садашњем спознајемо нека времена прошла, скидамо с њих копрену и тајне нестају“.

Године су текле, штампари белоцрквански су се смењивали, али само немачки. Ако је који Белоцркванин и написао какву књигу на српском морао је штампара и штампарију потражити у неком другом граду. Тако је поступио и учитељ белоцрквански Ђока П. Поповић, који се подухватио да напише историју Беле Цркве и околине, виђену – српским очима. То, може се слободно рећи, сјајно дело обилује мноштвом чињеница вредних за све потоње проучаваоце историје овог краја. Нарочито су занимљиви и упечатљиви одломци који говоре о судбини града у време српско-мађарских сукоба 1848/49. када је Бела Црква била поприште неколико жестоких битака. Штампање те незаобилазне књиге Поповић је морао поверити панчевачком штампару Косанићу. Иначе, у Белој Цркви није било ниједног просветног, културног  или хуманитарног подухвата без видног учешћа Ђоке Поповића.

Једва дочекавши ослобођење 1918. Ђока Поповић се подухватио допуне свог дела. Тако је настала проширена верзија историје Беле Цркве и околине, штампана године 1928. у првој српској штампарији у Белој Цркви. Ту штампарију отворио је те, 1918. године, Милутин Стојаковић, дошавши из Вршца. Један од разлога његовој одлуци да отвори штампарију у Белој Цркви био је и покретање српских новина „Народни гласник“, које је издавао у сарадњи са својим пријатељем Љубишом Мичиним. Подухват је, нажалост, кратко трајао. Стојаковић је затворио штампарију и вратио се у Вршац. Наајважније је да је био – први. Те српске новине излазиле су једва годину дана. Угасиле су се септембра 1929. године.

И тако животно и топло, од Јулијуса Вунера, који године 1867. оснива прву штампарију у Белој Цркви, па преко прве српске штампарије, коју је године 1928. основао Милутин Стојаковић и штампарије Команде места, основане последњег дана Другог светског рата, до  до  штампарије „Сава Мунћан“, све то на основу обимне историјске грађе и непорецивих података, чије је прикупљање и проучавање захтевало велики труд, али испричано у десет живих казивања Наде Стојановић, која пријањају као најузбудљивији роман.

А над свим тим, над Музејем у чијим су се прозорима голубовови дуго  гнездили, над каталозима, над експонатима и над овом прелепом историјом штампарства, лебди тишина трајања.

(Старт 013)

Пројекат

„Бела Црква јуче и данас – оно што остаје“

суфунансира Општина Бела Црква