Незаборавник

Исидора Секулић – почела је као наставница Српске више девојачке школе у Панчеву

ОД УЧИТЕЉИЦЕ У ПАНЧЕВУ ДО ПРВЕ СРПКИЊЕ АКАДЕМИКА, ПРВЕ…

• Исидора у Панчево долази као двадесетогодишња наставница, образована у Будимпешти, а одлази као писац на почетку своје каријере • Током 12 година боравка у Панчеву, она се дружила са познатим Панчевцима, подучавала неке будуће Исидоре, заљубљивала, почела  да пише, а онда…

На преласку 19. у 20. век Панчево је била варошица са једва 20 хиљада становника. Тај мали војвођански градић је, опет, био толико велик да су тих година, као никад у његовој историји, улицама Панчева шетале неке од најзнаменитијих и најзанимљивијих личности тог доба. Једна од њих је свакако и Исидора Секулић, књижевница позната по бројним својим делима која су оставила траг у српској књижевности, али и својим, донекле ексцентричним, али и веома занимљивим животом.

Исидора Секулић је у Панчеву провела више од десет година, од 1897. до 1909. године када одлази пут српске престонице. Првих девет година свог боравка у овом граду она је провела  радећи као наставник природних наука у тадашњој Српској вишој девојачкој школи, једној од најзначајнијих панчевачких образовних установа, која је у граду на Тамишу радила од свог оснивања 1855. године. Како казују документи из тог доба, Исидора Секулић се у јесен 1897. године обратила управном одбору ове школе са молбом да буде примљена за наставника, представљајући се као “оспособљена за учитељицу у вишим народним и грађанским школама из свих предмета математичко-природословне струке”. Одлуком са ванредне седнице од 8. новембра те године скупштина Српске православне црквене општине прима двадесетогодишњу Исидору за наставника математике и природних наука са 18 часова недељно. Она се јавља на службу 4. децембра, а током своје прве године у овој школи Исидора је предавала и гимнастику и цртање.

Рођена у Мошорину 16. фебруара 1877. године, Исидора један део свог детињства проводи  у Руми, где креће у основну школу, али веома брзо породица се сели у Земун, где њен отац добија службу градског капетана. Била је средње од троје деце Данила и Љубице Секулић, једина кћер између два брата, Предрага и Димитрија. У Земун је породица Секулић, нажалост дошла без мајке Љубице и најстаријег брата Предрага, који су умрли од, тада веома раширене, туберкулозе. Већ та несрећна околност ће, како је касније сама Исидора признала, имати велики утицај на њен живот. Чак и њено детињство било је усамљеничко, а она је, због овог губитка, тада почела да се повлачи у себе и живи у неком свом свету у којем су књиге биле средиште свега. Ту љубав према књигама, жељу за знањем и путовањем, говорила је, наследила је од оца, пошто се мајке није најбоље ни сећала. Њен отац је био заслужан и за њено школовање које је, у то време, било необично за једно женско дете. После завршене приватне грчке школе у Земуну, Исидора у Новом саду похађа вишу женску школу и на крају одлази на Препарандију у Сомбор, коју завршава са одличним успехом. После завршетка Вишег пeдагогијума у Будимпешти на групи за математичко-природне науке јуна 1897. године, Исидора се запошљава у Девојачкој школи у Панчеву.

ДОКТОР И АКАДЕМИК

  Када је акаденик Богдан Поповић, због њене улоге у српској књижевности, предложио Исидору Секулић за члана Српске академије наука и уметности, дошло је до отпора у овој установи, али је она коначно, ипак, постала прва Српкиња академик. О томе је касније, у писму Васи Стајићу записала: “Ја сам скромна, сива фигура, нисам боља од других; не волим значке и поворку која иде напред. Мени је, дакле, Академија приредила збуњеност велику.”

  Поред тога, Исидора Секулић је, упркос друштвеним околностима, успела да докторира, једна од оснивача југословенског ПЕН клуба, а била је и први председник Удружења писаца Србије.

Исидора Секулић је већ прве године свог рада у школи у Панчеву почела са исказивањем свог незадовољства својим статусом, те се убрзо и обратила Школском савету тражећи изједначење плата наставника и наставница. Она је, како историјска архива показује, имала мању плату од своје колегинице Данице Вујашковић, што је у њој изазвало осећај незадовољства због те неправде. Саборски одбор, на чијем је челу био тадашњи патријаарх Георгије Бранковић, доноси одлуку којом јој, већ после десет дана рада у школи, прихвата њен захтев и повећава јој плату.

Ипак, као жени која ће касније током живота својим деловањем отворити многа врата другим српским девојкама и женама, Исидора се није мирила ни са чињеницом да су учитељице у њеној школи радиле за готово четвртину мање новца него њихове мушке колеге. Тада су се угледни Панчевци и женска удружења из овог града обратили сабору у Карловцима и Угарском сабору захтевајући да се ова неправда исправи, а вероватно је у свему томе и Исидора имала своју улогу. Иначе, тај њихов захтев је убрзо и прихваћен. То је један од разлога што је Српска виша девојачка школа тада, по својим кадровима била у самом врху сличних образовних установа, што је постала стециште врхунских професора и расадник образованих девојака у то време када је образовање женске деце било права реткост у Европи. Поред практичних знања, ова установа је пружала и знања о вери, науци и уметности. а две, можда, најзначајније ученице ове школе  биле су др Марија Прита, прва жена лекарка у Угарској, а друга докторка међу Српкињама, као и Јелена Шоповић, позната српска пијанисткиња и професорка клавира.

Исидора се у вишој девојачкој школи задржала девет година као наставник, а школске 1901/2 године је била на њеном челу као вршилац дужности управника. Већ тада долази до сукоба са управом школе који ће кулминирати њеним одласком из ове установе, иако ће у Панчеву живети још три године после тога. Распусте је користила да путује по Европи, Африци, Блиском Истоку, али и да се озбиљније бави писањем: већ тада се у њој рађао будући путописац. У том периоду написала је један број значајних радова из области педагогије и методике наставе, а у једном од њих написала је да је тадашњи “васпитни систем наопак” што ће, како се верује, касније бити још један од многих узрока њеног сукоба са управом школе. Она је тада написала и чланак о друштвено положају жена у Војводини и почецима њиховог образовања који је указао на њу као борца за женска права. У личном животу Исидора тада доживљава трагедију: Исидорин отац Данило умире на Ускрс 1900. године, а после три месеца у Грацу умире и њен млађи брат Димитрије. Тај животни ударац је она тешко поднела, посебно пошто је сматрала да свом оцу, како је годинама касније говорила, никада није узвратила љубав на прави начин.

Поменути сукоб са управом школе започиње бројним годишњим Исидориним захтевима да јој се одобри путовање у иностранство ради усавршавања језика, што су њени надређени сваке године редовно одбијали правдајући се њеним значајем као предавача за рад школе. Школском савету упутила је 1903. још један сличан захтев, да јој се одобри једногодишњи допуст због лечења “катара на плућима” у иностранству, уз молбу да јој се током тог периода исплаћује цела плата због високих трошкова лечења. Те године њен захтев бива одбијен, а следеће године Исидора поново пише исту молбу. Школа реагује ангажовањем лекара који су, после прегледа потврдили потребу за таквим лечењем и паузом од посла од бар шест месеци. Немајући куд, управа школе јој одобрава одсуство, али јој додељује само пола плате за тај период, док је друга половина ишла њеној замени у школи. Исидора, следећи свој карактер, одбија одлазак у иностранство, већ то одсуство проводи лечећи се у Панчеву. Због таквог односа према њој, она узима двогодишњу отпремнину и напушта школу.

Током свих 12 године проведених у Панчеву Исидора је била веома друштвено активна. Поред писања, учествовала је у раду “Узданице”, српског омладинског кола основаног 1904. као једног од панчевачких угледних и утицајних друштава тог доба. Постоје писани трагови да је Исидора у Панчеву редовно посећивала позоришне представе, а посебно оне које је држало гостујуће Српско народно позориште из Новог Сада. У то доба она се дружила  са значајним Панчевцима тог времена, попут  Мите Топаловића, Милана Ћурчина, Олге Смедеревац и, посебно, др Владимира Алексића, лекара код кога се лечила, и према којем  је, судећи по њеном кокетном дописивању с њим,  осећала и нешто више од другарства.

О њеном љубавном животу се, иначе,  мало зна, осим да се приликом једног од својих путовања у иностранство удала за лекара Емила Стремницког, који убрзо после венчања и умире, зна се да се током боравка у Панчеву упустила у везу са панчевачким композитором Петром Крањчевићем. Та веза, како није била по вољи његовог оца Атанасија, није потрајала, већ се завршила Петровим одласком у Сремску Митровицу. Верује се да је Исидора због свега тога имала много проблема, посебно у школи пошто су тада све чешће биле притужбе на њен рад као наставника, као и да иза њих стоји управо Атанасије. Та неразумевања са ученицима обележила су овај период њеног живота у граду на Тамишу, али су се она брзо завршила у њену корист када је истрага покренута од стране управе школе  показала да Исидора свој посао обавља како га и треба радити.

Због немогућности да се даље усавршава, али и здравствених и финансијских проблема Исидора Секулић, 1909. године коначно напушта Панчево и одлази у Шабац где ју је чекало место наставника у тамошњој школи. Тиме се завршио тај, “панчевачки” период њеног живота који је доста утицао на њено касније стваралаштво. После Шапца, 1910. она коначно стиже у Београд где се такође запошљава у школству. Тада се она остварује као писац: на књижевну сцену долази као есејист, публициста, преводилац и веома занимљив писац особеног стила. Три године касније из штампе излази њено прво прозно дело “Сапутници”, а следеће године и “Писма из Норвешке” који ће је устоличити као једног од најбољих путописаца тог доба. У Београду наставља да ради као наставник све до 1931. године, када одлази у пензију. После Великог рата, Исидора у Немачкој докторира филозофију, а све до њене смрти, врата њене куће су била широм отворена за младе људе, писце, уметнике, јавне раднике…

Исидора Секулић је, упркос својим делима, била нападана и оспоравана највише због своје непоправљиве природе и космополитског духа а и нека њена дела су се још на почетку њене каријере нашле на удару критике ,у чему је предњачио Јован Скерлић. Како је сама говорила о себи, она је слабо подносила критику, а то најбоље показује и њен чин спаљивања рукописа другог тома своје монографије о Петру Петровићу Његошу, а после веома дрске критике тек изашлог првог дела ове књиге која је дошла из пера Милована Ђиласа 1951. године. Сличну судбину задесила је све њене белешке, писма и записе које је пре своје смрти, као и многи други ствараоци пре ње, сама спалила. Међу њеним делима, поред поменутих, најпознатија су “Записи о мом народу”, “Ђакон Богородичне цркве”, “Хроника паланачког гробља” и друга.

Исидора Секулић умире 5. априла 1958. године у Београду. Како је сама желела, сахрањена је скромно, без великих говора и у кругу најближих пријатеља.   На њених 12 година проведених у Панчеву грађане овог града подсећа табла на згради у којој је радила у Вишој девојачкој школи, као и једна основна школа и једна панчевачка улица које су носе њено име.

Илић В.

(Сва права задржава Старт 013)