ДОБРОТВОР, И ТО КАКАВ... Илија Милосављевић Коларац
Незаборавник

Илија Милосављевић Коларац, један од највећих добротвора српске културе и просвете

   СВЕ СВОЈЕ ИМАЊЕ ЗАВЕШТАВАМ НА КОРИСТ МОГ НАРОДА

    • Од Колара до Београда Илија Милосављевић је израстао у једног од највећих добротвора српске просвете • Због сукоба са Милошем Обреновићем бежи у Панчево, град у којем стиче највећи део свог огромног богатства, које…

 

Један од највећих донатора српске просвете, имућни трговац који је свој иметак оставио својим сународницима са жељом и циљем њиховог просвећивања,

Кућа Милосављевића у тадашњој Кастриотиној 1
ДАНАС МАКЕДОНСКА… кућа Милосављевића у тадашњој Кастриотиној 1

Илија Милосављевић, звани Коларац, највећи део свог богатства стекао је у Панчеву, граду на граници двају царстава, који је тада, током 19. века, био један од највећих центара трговине и који је свакоме са инстинктом правог трговца пружао шансу да увећа своје богатство. Својим доласком у овај град и боравком у њему, ову шансу је Коларац искористио. Као неко ко види даље у будућност, он је своје богатство наменио ономе без чега будућности ни нема – знању и школама.

Илија Милосављевић је, верује се, рођен 1800. године у селу Колари, које се налазило на тада веома важном друму који је повезивао Београд са Цариградом. У селу, по којем је Илија годинама касније дао себи надимак, живели су Срби заједно са Турцима што им је, у то време “много зла донело”. Илијин отац Милосав је био абаџија, али је прве године 19. века, као и већина Срба, провео у борбама са Турцима. У јуришу на Београд током Првог српског устанка, 1806. године, Милосав бива и рањен у чело, док је код куће, породицу пазила Илијина мајка Јованка под чијим надзором он завршава основну школу. Са тим се и завршава његово званично школовање, али то је било време када се то сматрало таман онолико колико  је једном абаџијском сину и потребно образовања.

Надирањем Турака ка Београду 1813. године, Илија са породицом бежи пред турском војском и скелом код Смедерева која је тих дана искључиво пребацивала Србе преко Дунава у слободу, прелази на тло Баната. Као део велике групе српских избеглица, привремено се настањују у Црепаји, а већ тада до изражаја долази Илијин трговачки дух и способност да заради динар, када почиње својим сапатницима,  избеглицима из Србије, да продаје рибу коју је набављао од локалних рибара. Падом Београда, Османлије објављују амнестију Србима па се и Илијина породица, као и многе тада, враћа у Србију, у родне Коларе.

                                              ЕХ, ТАЈ ПАПАГАЈ!

  Једна од анегдота везана за Коларчев живот је и она о његовом, за то време чудном љубимцу – папагају. Како је знао да се они могу научити причати, Коларац је свом љубимцу веома често понављао своје име у нади да ће га птица запамтити и коначно изговорити. Како је сам сатима понављао “Коларац, Коларац!” на шта птица није реаговала, он је изнервиран птици знао викати “Магарац, магарац!”. После неког времена, папагај је спојио ове речи и то тако да их је цео његов комшилук чуо: “Коларац – магарац!”.

 

Међутим, Илија немирног духа и гоњен амбицијама, убрзо одлази у Београд. Како је изгледао његов сусрет са српском престоницом довољно говори оно што је сам Коларац касније рекао о том тренутку: – “Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим две паре да купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара?” У Београду се ипак није дуго задржао већ долази у Панчево, код свог рођака Ђорђа Јовановића – Сервијанца, панчевачког трговца који Илију веома брзо шаље у Вршац како би се научио трговини. Једно од тумачења разлога оваквог његовог поступка, слања Илије на учење заната у други град, виде у Коларчевој незгодној нарави која је већ тада долазила до изражаја, а која није

Задужбина Илије М. Коларца у Београду
ЈЕДНА ОД БРОЈНИХ... задужбина Илије М. Коларца у Београду

одговарала ни његовом рођаку. После пар година рада по вршачким трговинама, Илија се враћа за Београд.

И у новој околини он  успева да се снађе и после рада у више престоничких дућана, око 1817. године Илија постаје трговац у радњи тада познатог београдског трговца Милутина Радовановића. То је био посао који му је потпуно одговарао, а са успоном у том професионалном животу, Илији Коларцу, како се тих година сам прозвао, дешава се успех и на љубавном плану: у његов живот улази Синђелија, кћер поменутог трговца Радовановића, а из те љубави се касније рађа брак, како се то касније показало, једини у његовом животу. Са супругом Коларац отвара своју радњу – болту, како се то тада звало и то у својој кући у данашњој Дубровачкој улици на Зереку. Остало је забележено да је овај брак и заједничко вођење дућана било необично за то доба: Илија се према супрузи односио са нескривеном љубављу и пажњом и, што је можда и најважније, као према себи равноправној, што је у овдашњем Београду па и целој Србији било готово незамисливо.

Колика је његова љубав према Синђелији била велика говори и то да је на њену болест која ју је погодила средином педесетих година 19. века одлучно реаговао, доводио јој је најбоље лекаре из Србије и других држава и водио на лечење у иностранство. На једном таквом путу у Пешти, 1855. године Синђелија умире што је оставило дубок траг на Коларца. Пријатељима је говорио да он без ње нема ништа у животу и да је за њега све готово.

Али вратимо се опет на његов пословни живот. Десетак година од доласка у Београд, 1828. године тачније, Илија Милосављевић се сели у Панчево. Током тог периода он је стекао позамашан иметак што се може видети и из тескаре, званичног документа који је добио од београдског везира који је био неопходан за селидбу преко Дунава. Тескера, поред Коларчевог личног описа и брачног стања, садржи и податак да он у Панчево преноси и 12 хиљада форинти у сребру, за тадашње прилике солидан иметак.

Као разлог ове селидбе која је променила Коларчеву судбину, историја нуди више верзија: по једној тадашњи српски кнез Милош Обреновић одлучује да казни све младе људе који носи шешир са златним ширитима, а Коларац је као млад, наочит и, пре свега успешан трговац носио управо такав фес за златним украсима. Да би избегао запрећену казну од 25 удараца, бежи у Панчево. По другој верзији, он у Панчево одлази да би избегао сукоб са кнезом Милошем који му је одузео кућу, сукоб у који је, ценећи свој карактер, и сам Коларац био сигуран. По Панчеву се пак, говорило да је он у овај град дошао из једноставног разлога, да развије своју трговину и да се обогати. На страну да ли је то Илији било на уму кад је кренуо преко Дунава, оно што је сигурно је то да се он, током тих 28 година које је провео у овом банатском граду, и јесте изузетно обогатио.  Своје послове у Београду оставља свом оцу и браћи које је у међувремену довео са собом и одлази преко реке, у друго царство.

ПОДАНСТВО

  На свој захтев 1842. године Коларац постаје аустријски држављанин. На званичном извештају који је издала панчевачка полиција, о њему пише да је у град дошао са већ поменутим иметком од 12 хиљада форинти, да је купио кућу број 11 на Житном тргу за десет и по хиљада форинти, као и да је донети капитал утростручио. Царски и краљевски дворски ратни савет својим рескриптом од 27. септембра 1942. године допустио је да се Илија Милосављевић Коларац може уписати у аустријско поданство. Због свог утицаја у граду, 1847. године Коларац постаје и саветник панчевачког Магистрата

 

У Панчеву се окушао у трговини храном и свињама у чему се показао успешним, тако да се убрзо повезује са другим трговцима и започиње трговину овом робом са Сиском, Ђером, Пештом, па чак и са Бечом. Преко своје браће у Србију је извозио брашно и тако веома брзо постаје један од најпознатијих и највећих трговаца за којег су знали у целој Аустрији. Илија Сервијанер, како су га у Панчеву звали, држао је на градској пијаци своју трговину, а имао је и своје магазе и своје лађе. Од њега, у то време на Дунаву, богатији је био само капетан Миша Анастасијевић, звани “Дунавски Ротшилд”. У то време он је променио турску ношњу и обукао европско одело, али никад није давао себи одмора.

“Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, говорио је касније о том периоду свог живота. Коларац већ тада постаје веома богат, а своје богатство дели са многобројном фамилијом. У то време је помогао и издавање превода “Грофа од Монте Криста” Александра Диме, због чега се на књизи нашла његова слика која га приказује као снажног човека у бунди од самура. Већ тада Коларац, суочен са чињеницом да неће имати наследнике, новац улаже у оно за шта је мислио да ће остати после њега. У овом случају то је била књига, али и први знак у ком правцу ће његов каснији живот и рад бити усмерени.

Након смрти супруге Синђелије, Коларац се 1856. године враћа у Београд где почиње трговину сољу, за државу набавља шалитру и финансира геолошка истраживања по Србији, посебно у ваљевском крају.  У Београду зида велику кућу у Кастриотиној улици број 1, данашњој Македонској, која је мањим делом гледала на Стамбол-капију. У њој је касније била београдска Главна пошта, а у приземљу кафана “Коларац”, а у тој великој згради Коларац је живео до краја живота. Иначе, током живота у престоници, Коларац се све више удаљавао од трговачког посла, а почео је са улагањима у некретнине, посебно оне у близини Стамбол-капије и Варош-капије.

У Београду почиње и ново поглавље у његовом животу, његова улагања у културу и просвету. Већ и до тада је помагао књижевнике, а 1861. године, уз помоћ свог пријатеља Косте Цукића, оснива Књижевни фонд Илије Милосављавића Коларца који је до Првог светског рата објавио 120 књига.

ВОЈНИ СУД

  Почетком 1878. године српска власт Коларца оптужује за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем. Војни суд у Аранђеловцу, иако он није био официр, осудио га је на пет година робије, после чега је спроведен у Пожаревац на издржавање казне. После изрицања казне, Коларац је рекао: – Не признајем да сам икада био велеиздајник и да за то могу бити осуђен.
  Поводом проглашења независности Србије августа 1878. Коларац бива помилован. Овај боравак у затвору је свакако утицао на Коларчево здравље због чега је он касније те године и преминуо. Имајући у виду однос Коларца према Обреновићима, овакав третман према њему не треба да чуди.

После суђења за велеиздају, и кратког боравка у затвору, који је ипак оставио трага на здрављу, тада већ осамдесетогодишњег Коларца, он 6. октобра 1878. године умире. Иако је тестамент био предмет суђења, при чему је и држава Србија имала своје интересе, тек се са отварањем овог документа видело колики је Коларац био добротвор. Његову задужбину, по овом документу чине Књижевни фонд и Фонд за подизање српског универзитета и средствима ових фондова, о чему се стара Управа фондова, много је урађено: Књижевни фонд је помогао издавање великог броја значајних књига, док је средствима другог фонда,  основан Универзитет Илије М. Коларца.

Прва реченица у тестаменту Илије Милосављевића Коларца из 1877. године каже: “Све своје имање завештавам на корист мог народа.”

Достојно великог добротвора.                  

                                                                                                          Илић В.       

Пројекат (Сва права задржава Старт 013)