Незаборавник

Адам Косанић – јунак битке за Панчево 1849. године

СУТРАШЊИ ДАН ОСТАВИТЕ БОГУ И СРПСКОМ ЈУНАШТВУ

 • Иако је главнокомандујући Мајерхофер предлагао повлачање српско-аустријских трупа из Панчева, Косанић се томе успротивио и изразио жељу да се град брани и… одбранио га је!

    „Ја, Адам племенити Косанић, рођен сам, као што је раније споменуто, 27. марта 1802. и након смрти мог старијег брата Стефана.“ Овако почиње аутобиографија једног од заслужних Панчеваца, јунака битке код Панчева 1849. године, због чега је 22. марта 1852. проглашен за почасног грађанина Панчева.

Адам Косанић рођен је у Избишту од оца капетана Михаила и матере Марије, официрске кћери. Породица му потиче из Србије, одакле је 1690. дошла у Војводину. Већ у војсци Евгенија Савојског позната је као истакнута официрска породица. Адам је у Панчеву завршио основну школу, потом три разреда нормалне школе. Када је у Панчево за бригадира дошао генерал Миховил Михаљевић и овде отворио прву Математичку школу 1819. године, Адам је ступио у њу и завршио је као један од „најодличнијих“ ђака. У  Немачко-банатску регименту ступио је 1820. године, и отада почиње његова војничка каријера. Као изучен геометар врши мерења у Хрватској, Крањској, у Кусићу и околини Панчева, а потом учествује и на изради каналске мреже на Дунаву. Године 1831. постаје заставник и пролази кроз официрске чинове потпоручника, поручника, капетана-поручника, а 1. новембра 1848. постаје капетан.

У то време почиње и његов сукоб са генералом Стеваном Шупљикцем. Када је Шупљикац постао штапски официр, Косанићева звезда је почела да тамни. Сукоб је трајао све до смрти Стевана Шупљикца 1848 године.

Када је 1848. избила Бечка револуција, послат је на италијански фронт да као капетан-потпоручник управља првим батаљоном. Овде је имао прилике да се увежба у ратним операцијама, а та своја ратна искуства пренео је после и на банатско бојиште. Код Виченце је рањен у десну слабину. По закљученом примирју вратио се у Панчево да се као Србин бори у аустроугарском српском корпусу за своју ужу домовину.

Шупљикац је потврђен за војводу 27. децембра и истог дана, при самом дочеку добровољаца, напрасно умро у Панчеву.

Пошто је Шупљикчевом смрћу српско-аустријска војска остала без свога војсковође, Мађари су, рачунајући на забуну која је због тога настала у њој, под командом генерала Ерне Киша, 2. јануара 1849. године ударили на Панчево, са циљем да га освоје и униште главно упориште српског покрета у јужном Банату.

Мађарске снаге, са надмоћном артиљеријом и коњицом, те пешадијом која је бројала око 10.000 људи, ударили су толиком жестином да су приморали српско-аустријску војску на повлачење. Дознавши за то кренуо је капетан Адам Косанић са једним батаљоном ХII Немачко-банатске граничарске регименте из Црепаје према Новом Селу. После извесног времена успело му је да заустави непријатеља и омогући повлачење српско-аустријској војсци и његовој артиљерији све до Надела код Панчева.

И док се војска окупљала испред Панчева, Мајерхофер (тада је био у улози главнокомандујућег српско-аустријске војске) позвао је Книћанина и Косанића на ратно саветовање. На саветовању Мајерхофер је затражио да се српско-аустријске трупе повуку у Земун и да се Панчево не брани. Косанић се успротивио повлачењу трупа из Панчева, и изразио жељу да се град брани, на што је Мајерхофер додао: „Али сутра нећете моћи одолети непријатељу пред Панчевом.“ Косанић му је одговорио, дословно: „Старајте се за исхрану трупа, а сутрашњи дан оставите само Богу и српском јунаштву.“

Одмах после Мајерхоферовог одласка с Надела, Книћанин је распоредио војску за одбрану Панчева. Његове трупе (српски добровољци) су постављене да бране друмове, јабучки и црепајски пут и простор са виноградима који су спајали ова два друма. Баваништански пут, Болницу, Народну башту и Стрелиште бранио је капетан Шарић. Већи део Грађанског батаљона постављен је у вароши на Великој пијаци, где су се у шанчевима налазили сељаци, граничарски војници, официри, свештеници, занатлије и чиновници са разним оружјем.

Истог дана у зору саопштио је Книћанин Косанићу да је заштитио варош од непријатеља према Јабуци, тада га је Косанић запитао кога је поставио на Караули, на северном делу вароши дуж Тамиша, „Никога„, одговорио је Книћанин. „Онда смо пропали, јер само оданде имамо да очекујемо упад у Панчево,  ту има и с наше стране да се реши битка.“  рекао му је Косанић.

У међувремену, већ су се виделе мађарске трупе како у колонама марширају према јабучком друму имајући за леђима немачка села Јабуку и Глогоњ, а с лева Францфелд (данашње Качарево). Тада је Книћанин наредио Косанићу да знатан део свога батаљона постави дуж Тамиша на Караули. Тиме је распоред војске за одбрану Панчева био завршен.

Мађарска војска на супротној страни, са генералом Кишом као заповедником, стајала је нераспоређена са својом многобројном пешадијом, артиљеријом и коњицом. Генерал Киш је мислио да је српска војска после пораза код Новог Села напустила варош и побегла преко Тамиша и Дунава и да ће му панчевачко грађанство изаћи у сусрет са белим заставама и предати варош.

Око 7 часова ујутру прво је дошло до размене артиљеријске ватре. Настало је међусобно гађање и непријатељска ђулад запалила су неколико кућа које су се налазиле иза српске линије. За то време Косанићева војска је ушла у битку са једним мађарским хонведским батаљоном дуж Карауле. Ова битка је већ у почетку била успешна. Подстакнут овим успехом Косанић је наредио јуриш. Он је успео и мађарска војска је натерана у дивље бекство. Тада је заробљено 14 људи.

Готово истовремено, кренуо је и Книћанин са војском напред, бодрећи Србијанце на јуриш. Његова је војска бивала све већа и најзад, кренули су за њим и сви Србијанци. Косанић је и даље гонио Мађаре из винограда са Карауле. Хусарске колоне су већ почеле бежати, а за њима је пошла и остала војска. Книћанин је одмах пошао у потеру за њима.

Тако је то ишло све до јабучке шуме, где се мађарској војсци указала прилика да се прикупи, јер их је шума заклањала. Али и ту их потераше Книћанин и капетан Стефановић, гонећи их преко Францфелда и Новог Села све док није пао мрак.

Ово је била важна победа и она је поздрављена с великом радошћу, Панчево је одбрањено. Неоспорно је да највећа заслуга за постигнуту победу припада Книћанину и Косанићу и то најпре због њихове одлучности по самом питању одбране Панчева, а затим због њихових успешних војних акција извршених тога дана.

Косанић је својом правовременом интервенцијом спасао Панчево. Његове заслуге у борбама код Новог Села, Панчева и Вршца прославиле су га као правог победника и бранитеља Панчева.

Овај текст има намеру да бар делимично исправи неправду учињену запостављањем Адама Косанића, једног од најзначајнијих Срба у Угарској из времена револуционарне 1848/49.

                                                                                                       Mилан Јакшић

                                                           (Сва права задржавају Старт 013 и аутор)

(Фотографије: Историјски архив Панчево)