Незаборавник

Панчевачки дани Милоша Црњанског (3)

ИЗГУБИО САМ ТАМИШ И ОСТРВО ПРЕД УТОКОМ ТАМИША У ДУНАВ

• У свом животу захвалан сам Панчеву за чамац и то острво…

Најозбиљнији сукоб Црњански је имао са својим учеником Михаилом Вулетићем. Тај сукоб није, међутим, избио на часу, у школи, већ у просторијама ФК „Банат“, за који су обојица играли. Вилотић је начинио изгред какав се по оцени Црњанског није могао толерисати, и када му Црњански то пребацио Вилотић је насрнуо на њега. Црњански је на овај испад реаговао, и као капитен екипе и као професор. Због изгреда забранио му је приступ у клупске просторије; због насрнућа поднео је писмену пријаву директору Гимназије, датирану 3. јуна 1922. Вилотић је после тога одлуком Наставничког већа искључен из школе.

Овај скандал се дуго препричавао по ондашњем Панчеву. Црњански је стекао многе симпатије не само зато што се супротставио младићу, од раније познатом по дрском понашању, него и зато што је показао спремност да се супротстави једном  – посланичком сину. Све очеве везе и притисци на школу  да према његовом сину поступе блаже нису успеле, па је тако одлучним ставом Црњанског порастао и углед Гимназије.

ОПЕТ НЕРАЗУМЕВАЊЕ

Овим улазимо у подручје спортске делатности Милоша Црњанског. Ваља одмах на почетку рећи да је писац „Сеоба“ био не само фудбалер, већ и свстрани спортиста и можда још бољи спортски новинар. Карактеристично за однос према спорту неких наших интелектуалаца је и то што су настојали да спортску и новинарску делатност Црњанског, што се спорта тиче, прећуткивањем некако забашуре, да сведу на нешто споредно, неозбиљно, ако не и срамно за једног тако значајног писца! Питање је чак да ли је и појава књиге Бошка Станишића о Милошу Црњанском као спортисти, коју је подржало и тадашње Министарство за спорт и омладину, коначно развејала овај негаторски однос неких интелектуалаца према спорту.

ПОЧЕЦИ У РИЈЕЦИ

Лопту је свакако пикао као и сви дечаци током гимназијског школовања. Фудбал је, међутим, озбиљно заиграо, не по доласку у Панчево, већ нешто раније, на Ријеци, где се уписао на тек отворену Експортну академију. Клуб се звао „Викторија“. Играње у њему омогућило је Црњанском да упозна бар део нове државе. То се види из једног писма упућеног из Сплита:

„Дивна варош и мирни људи, особити одушевљени. Жене красне, а девојке јаке и црне од сунца….“

И у панчевачкој фудбалској жупи Црњански ће се срести са „Викторијом“, али овога пута вршачком. Да је Црњански у Панчеву озбиљно прихватио фудбал сведочи и чињеница да је на редовној годишњој скупштини ФК „Банат“, одржаној 22. фебруара 1922. изабран у Надзорни одбор. Милошев брат Јован изабран је за секретара. На предлог Црњанског прихваћена је одлука о редовним тренинзима оба тима, три пута недељно. по два часа, јер се дотле тренирало од прилике до прилике.

ОСТАЈЕ НЕЈАСНО

Занимљиво је да су у време боравка Црњанског у Панчеву професори били дужни да исходују одобрење Министарства просвете не само за лечење у иностранству, него и за лечење у земљи, и то и у оним случајевима када се лече преко летњег распуста! О томе сведочи преписка Црњанског са Ивом Андрићем у Букурешту, извештаји лекара о здравственом стању Црњанског и два одобрења Министарства..

Црњански је прво наговештавао Андрићу долазак на лечење у једну од румунских бања и моли Министарство да му се лечење тамо одобри. Молба је истога дана услишена. Онда пише Андрићу да је променио одлуку и да ће летовати на Корчули. На крају одлази у Боку Которску! За то је Министарство исходовало ново одобрење, а на основу следећих лекарских мишљења:

„Господина Милоша Црњанског 28. год. стар, наставник овдашњи, сам прегледао и нашао да болује од катара на десном углу плућа. Неопходно му је спровести два месеца на мору или у брду ради лечења.

Панчево, 19. VII 1922.

Др Панта Миндеровић

гр. физик“

„Ја сам са горњим мишљењем утолико сагласан да место 2 месеца држим 3 месеца потребно за поправак здравља госп. Црњанског.

Панчево, 19. VII

Управник болнице (потпис нечитак)“

Остаће вероватно заувек нејасно да ли је Црњански био заиста болестан или је ова одобрења тражио преко пријатељских веза у знак неке врсте протеста због прилика у којима је у Панчеву радио. Утолико пре што му наводно угрожено здравље нимало није сметало да буде центарфор ФК „Банат“. Штавише, фудбал није био једини спорт за који је Црњански показивао интересовање и којим се активно бавио баш у време боравка у Панчеву. Стално је пливао и веслао. Како није имао спортски чамац, задовољаво се обичним, рибарским. Из тих дана остала је записана следећа успомена Црњанског:

„Ја сам када је пролеће грануло полагао дипломски испит и успео да ме преместе у Београд из Панчева. Изгубио сам Тамиш и острво пред утоком Тамиша у Дунав. У свом животу захвалан сам Панчеву за чамац и то острво“.

Права страст Милоша Црњанског према спортовима испољиће се тек по његовом одласку у дипломатску службу и новинарство.  Када се сведе све оно што је Црњански написао о спорту, било у новинама било у дипломатским извешатајима, испада да је писао о укупно 24 спортске гране! Увек су га мање интересовала правила игре и рекорди, а више карактери појединих спортиста, њихово прегалаштво и изглед. Речју, интересовали су га – људи. Црњански је са берлинске Олимпијаде 1836.  мирно и без протеста известио о неприличном Хитлеровом гесту, када је раније напустио стадион да се би руковао са троструким светским прваком Џесијем Овенсом – црнцем. Али је са истом уздржаношћу саопштио и непријатну чињеницу да Американци нису протестовали. Порука је била јасна: и једни и други су расисти. Свој антирасизам у том чланку Црњански је вешто пласирао примедбом да је и велики Пушкин био потомак Етиопљанина.

                                                                               -Крај-

                                                       (Сва права задржава Старт 013)