Досије 013

Шта Србија обележава 15. фебруара?

СРЕТЕЊСКИ УСТАНАК И(ЛИ) СРЕТЕЊСКИ УСТАВ?

• Сретење је од 2001. године државни празник Србије, али још увек постоји дилема шта се тога дана званично обележава: да ли почетак Првог српског устанка 1804. или доношење Сретењског устава 1835. године или…

Историчари објашњавају да празновање Сретења треба да подсети на цео период од фебруара 1804. до 1835. године, а који светска наука признаје као „Српску револуцију“. Током тих бурних година један мали народ појавио се ниоткуда на светској позорници и муњевито, буквално ни из чега, створио државу.

Српска револуција почела је на Сретење 1804. године, када су се, после масовне сече кнезова, Срби окупили у Орашцу и запалили хан турских јаничара. Проглашен је устанак, а за вожда је извикан Карађорђе. Он намеће сурову стратегију „ко није са нама он је против нас“ и у сукоб укључује читав народ. У први мах устанак је имао карактер социјалне револуције, побуне против јаничара који су узурпирали царску власт у Београдском пашалуку и укинули кнежевске и сеоске самоуправе, које је Србима гарантовала Порта.

Међутим, с првим војничким победама порасла је свест о обнови независне српске државе, и то на темељима достигнућа славних Немањића. Све је то изванредно и веома објективно објаснио немачки историчар Леополд Ранке у својој „Историји српске револуције“, каже др Мирослав Свирчевић из Балканолошког института САНУ. Историчари наглашавају да 1804. Карађорђе није био ни једини ни најважнији вођа.

-Основна одлика Првог српског устанка су више побуњеничких центара, каже др Свирчевић. Један је био у Шумадији , на чијем је челу био Карађорђе са Младеном Миловановићем и Милојем Петровићем Трнавцем. Други је био у Ваљевској нахији, где је устанике предводио Јаков Ненадовић са синовцем, протом Матејом. Трећи центар налазио се источно од Мораве, где су руководили Миленко Стојковић и Петар петровић Добрњац. Устаничке вође нису биле искључиво кнезови, који „нису били ради кавзи“, јер су ратни догађаји захтевали вође другачијег кова.

-У центар устаничких збивања избили су одважни људи, каже др Свирчевић. У саставу новог старешинског слоја, поред кнезова, били су трговци, попови и архимандрити, хајдуци, буљубаше и припадници распуштеног Михајловићевог фрајкора из аустријско-турског рата, као и разни авантуристи, претежно Срби из Аустрије, али и из другиг санџака османске државе.

На изненађење целе Европе, српска одмазда која је личила на хајдучију прерасла је у прави рат, у коме хајдуци прерастају војну силу која ће девет година наносити поразе регуларним трупама Османског царства.

-Народ који је 1804. живео у потпуном феудалном мраку, без иједне институције, муњевито формира војску чије су победе омогућиле формирање владе Совјета, министарстава и судова, каже Бранко Богдановић, стручњак за војну историју. Србија већ 1809. добија закон који регулише питање војне обавезе, а у погледу наоружања  и обуке сврстава  се у ред средње развијених европских земаља.

Српска војска није утеривала страх само Турцима, већ и Србима, чије су војводе сваки час биле у сукобу, а правду су често делиле сабљом или кубуром.

-Устаничка држава, по сведочењу савременика, одмах је показала мане које нас „красе“ и данас, каже проф. др Ненад Љубинковић. – Самовоља кнезова изазивала је унутрашњу нестабилност и стварала велике проблеме у међународним односима. Срби се врло брзо деле на „немачкаре“ и „русољубе“. Нудили смо се различитим царствима истовремено и наседали сваком лепом обећању. Устанак је у суштини пропао због неспособности устаничких вођа да процене међународну ситуацију и прихвате више повољних понуда за  мир.

Најважнији српски савезник Русија је 1812. у Букурешту закључила мировни уговор са Османским царством да би се спремила за одбрамбени рат са Наполеоном, а Србија је наставила рат. Руска војска се повукла из Србије и привремено одложила решавање источног питања, подсећа др Свирчевић. Србија се тада није могла ослонити на Аустрију, којој је било стало до добрих односа са Портом. Поготово није могла рачунати на Француску, која је намеравала да уништи српског покровитеља Русију. Карађорђе је тада схватио да је током устанка начињено низ грешака у дипломатији, али је тада већ било касно за исправке.

По мишљењу историчара, књаз Милош је био неупоредиво вештији политичар, који је уз минималне жртве и разарања у Другом српком устанку, добио уступке који су довели до обнове државности Србије. Међутим, због његове аутократске владавине,  на Сретење 1835. Срби су по други пут изненадили Европу, и то доношењем устава који је у то доба био више него демократски. Милош у Србији, још увек аутономној кнежевини у оквиру Османске империје, промовише српски као службени језик, декларише неприкосновеност личности, право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, забрањује кулук и проглашава слободу располагања земљом. Сретењски устав је слободоумношћу шокирао турску, аустријску и руску империју, које су једногласно захтевале да овај акт буде под хитно укинут. И укинут је. После 55 дана.

Иако кратког века, овај устав је остао симбол српског пркоса и слободарства, особинама захваљујући којима смо добили државу.

-Суочени са бројним тешкоћама, Срби у Османској империји били су принуђени да стално живе у некој врсти „ванредног стања“, сматра др Свирћевић. Само такво људство  – осетљиво на свој положај, ненавикнуто на системску државну управу, прилично недисциплиновано, са суровом горштачком нарави, с авантуристичким нагоном, с много вреле хајдучке крви у жилама, могло је подарити у освит 19. века устаничким вођама карађорђу и Милошу војску која им је била потребна за ослобађање Србије.

ВОЖД И ОПОЗИЦИЈА

Карађорђе, врло брзо по подизању устанка, уочава и улогу гуслара као „медијскиох ратника и помоћи њих ствара култ личности“, каже др Љубинковић. С друге стране, тврдоглава опозиција усред рата одбија да слуша команданта, а непрестано је раздиру и унутрашњи сукоби. Типичан пример за то је јуначка погибија Стевана Синђелића. У песмама се не помиње да су га на цедилу оставиле војводе из суседних шанчева на Чегру. Нису хтеле да нареде својим војницима да му притекну у помоћ, јер су били у завади.