ДОСИЈЕ 013

Српске династије

Немањићи – династија која је столовала два века (1169-1371)

ОНИ СУ ОЧЕВИ СРПСКЕ И ДРЖАВЕ И ВЕРЕ

• Стеван Првовенчани био је први српски крунисани краљ, а његов најмлађи син Сава први српски архиепископ

• Краљ Милутин био је утемељивач српске државничке моћи, коју ће његов унук Душан довести до врхунца

Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више, имајући у виду женске потомке.

Родоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље  и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а српску државу је осамосталио 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, одлази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).

ДРЖАВНИЦИ

• Стеван Немања – монах Симеон (1166-1196)

• Растко Немањић – Свети Сава (1175-1235)

• Стеван првовенчани – Свети Краљ (1196-1228)

• Краљ Радослав (1223-1233)

• Краљ Владислав (1234-1243)

• Краљ Урош I Немањић (1243-1276)

• Краљ Драгутин – преподобни монах Тектист (1276-1282)

• Краљ Милутин (1282-1321)

• Краљ Стеван Дечански (1321-1331)

• Цар Стеван Душан – Душан Силни (1331-1355)

• Цар Урош (1355-1371)

Први крунисани српски краљ Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од крсних слава у Срба, а по њему се и недеља у којој се он слави назива Краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симеон тог дана 1227. упокојио.

Најмлађи Немањин син Растко, потоњи Свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу 27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. Пренос његових моштију из Бугарске у Србију обављен је 1337. одине. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, Свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажевства Сербског 1840. године. Слава је иста године прослављена у Крагујевцу и Београду.

СВЕТИ САВА (1175-1235)

     Сава је био најмлађи Немањин син. Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године  одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се  његов отац Немања и брат Стеван трудили да очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства  српског народа, његове самосвести и моралне снаге да поднесе честе недаће и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег.

    У тренутку велике угрожености Византије од крсташа, изборио је аутокефалност Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиепископ са седиштем у Жичи.  Настојао је да Србију учини правном државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је „чин свете обновљене истине вере и православља“ и успоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им је временско постојање, и због тога му Синан-паша, велики турски везир, спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. Данас је на том месту подигнут велелепни храм Светог Саве.

Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је на престолу наследио старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је из Бугарске допремио мошти свога стрица Светог Саве.

Најуспешнији на владарском трону био је трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је са престола збацио син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1277. године.

Четврти син Стевана Првовенчаног, ревносни следбеник свог великог стрица, Светог Саве, тећи је по реду архиепископ, назван Сава II (световно име Предислав). Замонашен у Хиландару постао је епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавског православља.

Мање значајан као рашки краљ, али од непроцењивог значаја као владар наших западних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину, и то на сабору у Дежеви 1282. године.

СИМОНИДА (1289-1340)

     Византијски цар Андроник II приликом закључења мира са Србијом 1299. године „даривао“ је српског краља Милутина и својом кћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, и војсковођем и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну дражесност. Нажалост, та фреска је вандалски оштећена и Симонида је без очију.    Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић је написао психолошку драму „Краљева јесен“.

     Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства, а камоли крхко тело једне лепе жене.

Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи, која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више него што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по српској земљи, али и на Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенија међу његовим задужбинама је манастир Грачаница на Косову.

Краљ Стеван Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажње, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, па заточен и на крају уморен (1336. у Звечану) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан Светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане, и по њима је прозва Дечански.

Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце. Цар Душан је у овом погледу изузетак.

Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у 33. години, 1371. године. Та година се сматра годином пада српског царства, а само два месеца српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе.

Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића, је  Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио.