Незаборавник

Панчевачка Рускиња Оља Ивањицки – највећа српска сликарка 20. века

СА ШЕЈКОМ У ОГЛЕДАЛУ ЉУБАВИ

• Осећам твоју присутност свуда око себе… Хладно је. биће нам увек хладно, то је закон висине… Само су ти очи топле. Моје нису, јер сам увек гледала себе…

ПОСЛЕ више година истраживања, Несиба Палибрк Сукић је пре две године објавила књигу „Руске избеглице у Панчеву 1919 – 1941“. Многи Панчевци су тек тада сазнали да су у Руској болници у њиховом граду рођени некада чувени дисидент, Михајло Михајлов, затим позната глумица Олга Варен, као и чувена сликарка Оља Ивањицки, која је, на основу гласања публике, изабрана за најбољег сликара 20. века у тадашњој Југославији.

Њено право име је Олга Васиљевна Ивањицкаја. Рођена је 10. маја 1931. године у Панчеву. Њени родитељи били су Василиј Јаковљевич Ивањицки Васиљенко, официр царске Русије и мајка Вероника Михаиловна Пјотровска, која је преминула у раном Ољином детињству.

Oтац Василиј и мајка Вероника у Србију су дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције.  Судбина је хтела да се сретну у Крагујевцу и…

Али Оља се родила у Панчеву,  граду у којем је привремени смештај, након прогонства из Русије, нашло 750 избеглица. Међу њима је било доста лекара, па су градске власти Панчева представницима Руске колоније понудиле за смештај празну зграду бивше аустријске болнице, у Улици цара Душана, данас Светог Саве 12. Руси су одмах направили болницу, у којој су радила три лекара и четири милосрдне сестре. За неопходан ремонт и опремање, као и исхрану болесника, новац су обезбедили представници руске владе у Краљевини СХС, да би потом болница прешла у надлежност Руског црвеног крста.

У тој и таквој болници порађа се Вероника Михајловна Пјотровска, и 10. маја 1931. године на свет доноси Рускињу Олгу Васиљевну Ивањицкају, касније Српкињу – Ољу Ивањицки.

Годину дана после Ољиног рођења на свет долази Леонид Трофимович Шејка, од мајке Катарине Зисић, из ваљевске породице Зидијадис, и оца Трофима Васиљевича, официра, топографа, такође, избеглог из Русије након Октобарске револуције.

У потрази за послом, као официр и стручњак за балистику, Ољин отац Василиј одлази у Крагујевац и запошљава се у тамошњој фабрици оружја. Из Крагујевца Оља одлази у Београд на студије вајарства на Академији за ликовне уметности. Године 1957. завршава студије, потом и магистритира, да би 1962. године, по завршетку последипломских студија, добила посебно признање и могућност да са Фордовом стипендијом оде у САД на даље усавршавање.

Док је Оља завршавала студије на Ликовној академији, Леонид Шејка је био студент Архитектонског факултета, који се сликарством почео бавити у својој осамнаестој години, да би убрзо постао главни покретач чувене Медиала групе, а Оља, као једина жена у њој, муза свим њеним мушким члановима. А посебно Шејки.

Медиала је окупљала немирне сликарске духове, изразите индивидуалисте, који су тих педесетих година тражили не само нове одговоре, него и постављали бројна, до тада никад постављана питања. Преиспитивала се улога уметности, њена духовност, презирала просечност, трагало се за општим законитостима светских токова, све под лозинком „искупљења рода од безмерја“.

ПИСМО ШЕЈКИ

  Нема почетка ни краја. Осећам твоју присутност свуда око себе, нестварну, неопипљиву и чврсту, као да сагледавам стварност. Желим да те додирнем као ствар, као твој капут, али то је више од мене, то је дивно. Потпуна обамрлост акције, само чежња за тобом долази и одлази у таласима немира као и ми, као киша, као крв у откуцајима између стварности и сна. Немогућа стварност није у нама. Ми смо дивна деца нашег времена, изгубљена и узнемирена, између нас и свега око нас. Враћам се у нашу прошлост, код мене садашњости и будућности прошлост. Видим нас на крају пута, свуда је пустош око нас. Хладно је. Биће нам увек хладно, то је закон висине. Само су ти очи топле. Моје нису, никада их нисам видела топле јер сам увек гледала себе. Ти знаш, можда су увек такве?

(Имам сомотасте очи као јелен. Увек имам утисак да имаш три концентрична круга у очима; ми остали имамо два).

Ни Оља ни Шејка нису имали браће ни сестара. Имали су само себе у ономе другом. И обрнуто. Али у својој потрази за савршенством највећег реда, на путу апсолутног непристајања на статичност, у ексклузивној међусобној жудњи, или управо због ње, ни у њему ни у њој није било довољно места за било какав уступак на путу њиховог самоостварења.

Сведочанство једне исконске и недовршене љубави, која је натопила корене многих каснијих Ољиних и Шејкиних стремљења и промишљања о свету и уметности у њему проналазимо у књизи „Огледало љубави“ (Силмир, Београд, 1994). У том огледалу огледа се душа двоје младих људи, као и све оно што је из такве душе преточено у оно што је остало иза њих, а што ми имамо о њима и од њих. За њих, за двоје заљубљених, сликарска уметност је била једини пут до врхунске вредности духа, до којих је сезала њихова љубав, која није хтела нити знала за мање. Јер, једини покриће пред вољеним бићем јесте потврда солидне вредности, а да би се до ње стигло, ваљало је превалити, само њима знани пут од сумње до оправданости и натраг. Кроз своју љубав и узајамна осећања прихватили су се задатка сећања на будућност, тако да нису имали времена за садашњост.

Ипак, упркос свим хировима историје, двоје Руса, које је судбина срела у Србији, успели су да чују глас заједничког порекла, али и да препознају једно у другом зов освојеног присуства, и то преко свих граница. И зато, Оља и Шејка, идући путем замишљеног савршенства, стигли су до потврде да је „лепота облик молитве, а молитва облик доброте“. Последица је то њихове јединствене и ванвременске љубави.

ПРИЗНАЊА

Оља Ивањицки је изабрана за најбољег сликара двадестог века, а на основу гласања југословенске публике.

Добитница је Седмојулске награде, Вукове награде за животно дело, Златног беочуга КПЗ Београда за животно дело, признања IBC Kambridge:  1999. „Водећих 2000 интелектуалаца света“, 2000. „Изузетни појединци 20. века“, 2001. „Водеће живе легенде за 2001. годину“.

Умрла је у Београду 24. јуна 2009. године (39 година после Шејке) после операције срца.  Сахрањена је на београдском Новом гробљу.

Њена заоставштина још увек је под судским спором, који се води између државе и Фонда Оље Олге Ивањицки.

ПАНЧЕВО

Иако је рођена у Панчеву, Оља Ивањицки је у том граду, за живота, имала само једну самосталну изложбу. Захваљујући сарадњи Народног музеја и Фонда Олге Оље Ивањицки, радови ове велике сликарке представљени су панчевачким љубитељима сликарства први пут постхумно септембра 2014. године, и то изложбом под насловим „Пето царство“. У једном од сегмената те изложбе, у Сазвежђима,  Панчевцима су први пут представљена и Ољина два рада која се односе на идејна решења скулптура споменика Стевану Шупљикцу и споменика партријарху Рајачићу. Скица споменика Шупљикцу је изведена, док је скица споменика патријарху Рајачићу остала неизведена.

Поред њих, бисери Сазвежђа били су и тематски радови посвећени Јесењину, Соломону и Лази Костићу.

У другом делу Петог царства, названог Царство,представљене су три тематске модне ревије: Тесла, Његош и Царство.

Све то о необичном амбијенту и необичној костимографији, а све у стилу непревазиђене и непредвидљиве Оље Ивањицки.

                                                                         (Сва права задржава Старт 013 и Фонд Олге Оље Ивањицки, којем захваљујемо на помоћи)