Жене које су мењале свет

Проходала је са осам година, да би онда убрзо постала „црна газела“

ЗА ШЕПАВКА ЧАК ТРИ ОЛИМПИЈСКА ЗЛАТА!

• „Жене навикнуте да мисле јесу жене на које се обично не мисли.“ (Бернард Шо)

Рођена је 1940. године, три месеца прерано, као двадесето дете у црначкој породици и била је тешка само два килограма. Лева јој је нога била краћа од десне, а цело је детињство боловала од разних болести. У четвртој години оболела је од обостране упале плућа и шарлаха, те остала две године везана за инвалидска колица. Пошто је свакодневно морала да масира парализоване ноге, водили су је 45 километара у једном правцу на топлотну и водену терапију. Упркос свему, њена је мајка веровала у њу и стално јој је говорила да ће постати нешто посебно у животу.

У осмој години добија раменчиће за ногу, што јој је омогућило да прохода и крене у школу. Тамо су је прозвали ружним надимком – Шепавко. Није марила на то, учила је и открила да воли спорт. Често је играла кошарку и у једанаестој години је одбацила протезе са болесне ноге. Показивала је добре резултате и у атлетици, а њен тренер је био посебно одушевљен њеном одлучношћу, самоувереношћу и способношћу да надвлада личне проблеме. То је она – Вилма Рудолф.

Огромним трудом и упорношћу доспела је на Олимпијске игре 1956. на којима, у 16. години, осваја бронзану медаљу у штафети на 4 пута 100 метара. А онда је дошла та 1960. година.

Те године Вилма је успела да надмаши себе и постави светски рекорд у трци на 200 метара и изабрана је да иде на Олимпијске игре у Рим, упркос противљењу неких новинара и стручњака ккоји су приговарали зашто шепава атлетичарка да иде на најпрестижније такмичење на свету. За њу је то био мотив више!

У трци на 100 метара осваја златну медаљу. Нико то није очекивао. Публика је експлодирала. Одушевљено су аплаудирали, скакали, викали и поздрављали младу, тамнопуту, шепаву атлетичарку. Али то није био крај!

Следила је трка на 200 метара. Супарница јој је била врло успешна атлетичарка Јута Хеин. Међутим, Шепавко је победила и освојила и другу златну медаљу. Био је то огроман успех.

Онда је следила штафета и прилика да Американке освоје и треће злато, што би био успех снова. Вилма је трчала задња и због лоше примопредаје штафетне палице изгубила је драгоцену предност. Облио ју је хладан зној. Публика је занемела. Да ли је пропуштена прилика за треће злато? Да, можда за неког другог, али не и за Шепавка. Воља за успехом и победом била је јака. Прејака. Вилма је извукла задње атоме снаге и потрчала како је само она могла. И не само да је престигла Јуту Хеин, већ је поставила и нови олимпијски рекорд и освојила и треће злато! Свет је остао задивљен. Вилма Рудолф је пргоглашена, малтене за чудо. Постала је славна.

Та шепава тркачица, која је преболела опаку болест и постала трострука олимпијска победница, проглашена је 1960 и 1961. за спортисткињу годину. Освојила је још бројне награде и признања и била поштована и као врхунски стручњак. О њеном животу снимљен је и филм.

(Према: Жене које су мењале свет, Љубисав Милосављевић и Валерија С. Клем)