Досије 013
Предања о насељима јужног Баната – Ковин
ОД МАНАСТИРИШТА ПА ДО ЦРНЕ БАРЕ
• Честа је била појава да девојка оде момку и рађа с њим децу без венчања, а онда…
У крају Белобрежани – то је први, тзв. Доњи сокак, где је српска црква, ту је настао први Ковин, по казивању Кнежевића, свештеника, старог 84 године, како је запамтио да су причали старији људи када је он као тридесетогодишњак дошао у село. Овде су поред воде Поњавице населили најпре због марве и рибе. После су се ширили према крајевима названим Грађани (од парка до општине) и Хрвати (од католичке цркве па даље); ту су се населили православни Срби из Лике и других крајева Хрватске. Најпре су били насељени само Срби, касније су почели долазити и Румуни, као пастири. Има их који су се посрбили, па остали уз Србе. Уопште, сви Румуни у Ковину славе крсну славу као и Срби. Сви говоре српски. Бројно су скоро достигли Србе јер су плоднији. Честа је појава да девојка оде момку и живи са њим и рађа децу без венчања, па се после или венчају или се растуре, те пород остане незбринут.
Ковин се протезао од Манастиришта (према Кулићу граду) па до Црне баре. Од Црне баре је настајао Римски шанац, где су се налазили и ћупови са златним новцем. Затим се прича да се земљани град, близу Ковина, некад звао Ждрал (касније раскопан кад се градила долма поред Дунава, јер би га пловила вода. Долазила је чак до црквених врата, па су морали стављати џакове са песком да вода не уђе у цркву.
Црква је зидана 1777-1780. године, а пре тога је на том месту била мала црква. У близини је била школа (сада парохов стан). На месту данашњег парка је било старо српско гробље, друго гробље је било близу данашње румунске цркве, а треће је садашње. Најстарији надгробни споменици биће они код цркве у порти, јер је тамо један, најстарији, био из 1776. године.
Некад је Ковин имао само два сокака: Доњи и Плочички, први уз Поњавицу, а други уз Бару, а даље је била утрина. Прве су куће биле Познанова и Пркуљина. У Доњем сокаку од почетка па до кућа Доловачких становали су „мајстори“, који су у то време били сироти, те су у Поњавици ловили рибу за исхрану, а уз то су имали много кошница (200-300) које су лети износили у Смедеревачку аду – острво у Дунаву. Тих мајсторских кућа сада нема, становници њихови већином су изумрли или су се раселили, а неки су се преселили у средиште Ковина.
Најстарији становници, дакле, Срби у Доњем сокаку: Деспинићи, Лазареви (доселили се из Смедерева), Купусаревићи, Анђелови – Кочини, Јованови, Стоја – Гојини, Гавриловићи, Марковићи, Јанићи, Николићи, Станковићи. Старе су још фамилије: Вранићи, Којићи, Шалинички, Јереминови, Богићеви, Петровићи – Ерини, Панини, Купусарови – Вребалови, Момировићи, Ерски, Јованови – Анђелови, Бошњаковићи (из Босне) и други. Кнежевић је затекао у Ковину задругу од 52 душе.
Грађански крај (Рватски крај) био је такође уз Поњавицу, која је тада излазила из Дунавца (рукавац Дунава( код Ковина и окруживала око Ковина и даље, те се опет код Дубовца састављали са Дунавом. У Дунавцу су на шлепове товарили робу, свиње и другу угојену марву. Поњавицом су тада пловили бродови и вукли шлепове. Мршаву марву су тертали сувим за Пешту и Беч и на одмориштима је напасали, тако да се до тржишта већ доста угојила.
Изградња железнице за Базјаш била је узрок опадања Ковина, који је дотле – повезан са Моравском долином – био знатан трговачки центар. Када је Дунавац долмом заграђен и тако му пресечена веза са Дунавом, Ковин је изгубио водену комуникацију. Та се жртва морала учинити, јер је тим насипом отето од Дунава око 60 јутара земље, која од тада више није била плављена, а чиме је Ковину омогућено безопасно ширење ка Дунаву, које ће, без сумње, доћи његовим економским јачањем.
За овдашње Србе у Хрватском крају истичу да су уопште хладнији, сталоженији од осталих Срба Ковинаца (Белобрежана и Грађана), који су, супротно њима „пргави“ и „жестоки“ и „нису разложни као они у Хрватском крају“. Тврди се да Срби из Хрватског краја не живе тако дуго и да су уопште слабијег здравља од старих Срба Ковинаца, чему је, како мислим узрик клима и пијанчење по кафанама.
У Ковину има свега преко 400 породица, од којих око 40-50 долази на оне у Хрватском крају. Приликом насељавања у Ковину су поједини добијали на четири места по 6 ланаца земље, а на петом месту 10 ланаца ливаде.
Када су Турци упадали и нападали, Ковинци су бежали у Црно село код Црне баре у збег. Ту, у Црном селу и на камену ковинском била је огромна трска у којој су се дању склањали, а ноћи излазили ради набавке хране.
У старије време живот по ритовима био је, по описивању појединица, као у Омољици и Старчеву. У риту су са свом марвом проводили и зиму. Ковинци су истривали стоку за коју су плаћали агенду, као што чине и данас.
СТАРИНЕ
Приликом неког копања, у средини Ковина нађен је ћуп златних новаца Константина Великог. Кад су копали темеље и подруме, ископавали су римске лончиће, мамузе и кости људске на много места.
Манастириште је државна земља, не плави га вода, служи за спавање ковинске и баваништанске стоке у време поплава. Према Куличу је доста откопано, а доста и вода одронила. Кад опадне вода, „у брегу“ су налазили разне ствари.
Према Куличу Намастириште је место где је почетак Римског шанца (који се пружа ка Алибунару и даље). Има трагова од манастира на месту где се тло одронило од обале и ту су се налазиле цигље. Мисли се да је ту био манастир српских владалаца (налажени су новци српских средњовековних владалаца)
Ждрал-град су звали врло дебеле бедеме на месту при дну брда, одмах више Поњавице, према Дунаву. У бедемима има крупног камења и понегде цигљи, врло лепих, црвених, као римске. Сад се каже просто, Град, и по њему је део Ковина што се пружа од Града повијарцем, на север (напоредо с Поњавицом) добио име Грађани. Ту је, несумњиво, било неко старо утврђење, јер је на погодном месту – на 15 – 20 метара високом чоту – над саставом Дунавца и Поњавице, дакле и уздигнуто над целом околином и заштићено тим двема водама. Осим тога, врло се стрмо сушта према риту на западној страни, а према северу се наставља у повијарац, на коме се садашњи Ковин и који се поступно ка северу снижава. Врло је вероватно да је још у старо време чот на коме је био град вештачки одсечен од осталог повијарца дубоким прокопом, кроз који и сад пролази пут. Остатак од бедема јасно показује да је тај град имао у свом доњем делу градска платна. А како на горњој површини чота нема нигде ни остатака зидова ни уопште камена, а стоје по ивицама велики бедеми од земље, без сумње је град био горе утврђене палисадама. Једа део чота одвојен је прокопом, кроз који се раније, вероватно, пропуштала вода. У том делу Града има јама, за коју се мисли да води у подземни лагум, који води некуд из града. Како је овај земљани Град поред воде, ту га је и вода одроњавала.
Најстарије гробље је било на месту садашњег парка. Старо гробље српско у Ковину, за које знају, било је оно које су били продали Срби Румунима да зидају цркву, па је после пренето на данашње место. Румуни су после то земљиште расподали за баште, а цркву су подигли на другом месту, усред Ковина.
(Према: Срби у Банату, Јован Ердељановић, 1927)
Пројекат „Ковин јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Ковин.
Ставови изнети у подржаном медијсском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
