Незаборавник

Јоаким Вујић – оснивач српског позоришта, комедиограф, писац, путописац…

ПАНЧЕВО ЈЕ БИЛА ЊЕГОВА МИРНА ЛУКА

• Године 1815. приређује прву световну и грађанску представу на српском језику у Панчеву, а Стеја, Јеленка и Гоша биле су…

Јоаким Вујић се родио 19. септембра 1772. у Баји (Мађарска). Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права. Још као ученик редовно је  посећивао позоришне представе. До почетка 19 века учитељевао је по разним местима Угарске, да би потом (1801. године) кренуо на путовање у Трст, где се издржавао као домаћи учитељ.

По повратку из Трста у Мађарску на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић 1815. године приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику (то је био комад Крешталица). После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду.

Оснивач српског позоришта, комедиограф, писац и путописац, Јоаким Вујић је делом свога живота и својих путешествија био везан за Панчево. Панчево је било стална Вујићева, театарска база, његова мирна лука у коју је често долазио и увек налазио добре људе који су били спремни да га подрже.

Податке о првим својим позоришним представама у Панчеву даје сам Вујић у свом Земљеописанију, где каже да је 1824. године приредио три представе. Наши театролози и културни историчари говоре и о његовим представама у Панчеву,  и то 1833, 1835, 1837 и 1839. године. У Историјском архиву у Панчеву постоје само неколико архивских докумената који се односе на последњу Вујићеву представу у Панчеву и његову последњу представу уопште, а за све друге представе не постоји документација.

Вујићева гостовања у Панчеву навешћемо хронолошким редом.

Једине аутентичне инфромације о Вујићевом позоришном раду у Панчеву 1824. године налазимо у његовом Земљеописанију из 1825. године. Он ту каже да је дошао у Панчево да се са представама одужи Панчевцима који су му позајмили новац за штампање књиге. У њеном предговору пише: „Ја пак за показати њиовому сему великодушију моје досто должное благодареније, јесам 28. аугуста реченаго љета из Пеште с  Г. Јефремом Баричем, гражданином и купцем панчевачким, мојим же почитанија достојним пријатељем водом на његови лађа туне у Панчево дошао, и за увеселити публикум панчевачки три театрална представленија редставио.

    Тогa ради за моје онде пребиванија време имам наперво благодарити всјем високо и благородним особам славнога военаго чина; его благородију високоученому Господину. Давиду Рајићу  Славено-Сербских и валахијских народних училишта директору и его високопочитаемој госпожи супруги Станки“`

У напоменама које испод (фуснотама које се односе на Давида Рајића, директора панчевачке школе) , дописује: „Овај великодушни и похвале достојни сербски муж јест мени за цело пребиванија моего у Панчеву време свободну трапезу и квартир благоусердствовао безмездно даровати; ктоме јешче кром тамошњег учитеља, и јего љубезну дечицу Стеју и Јеленку ко исполненију мои представленија на спомошествованије всеусердо вручити: равним начином и Г. Давид Влаховић, гражданин и купец панчевачки, мој же многопочитаеми пријатељ, благоусердствовао је питомицу јего господичну Гошу, рождену обаче у Сербији,,из искренија его љубве к сербскому роду на исти конец мени великодушно дати. А преждеименовани Г. Јефрем Барич, равно мој искрењејши пријатељ и почитатељ јест мени ко извершенију и украшенију мојега дела цели материјал на послугу туне даровати благоизволио.“`

У овом предговору који садржи драгоцене и једине податке о представама из 1824. године, Вујић нам и нехотице открива неопходне услове за  свој театарски рад који се ослањао на грађанску културу која је цветала у Панчеву. Основи тога су били: богати град, постојање институција  просвете и културе, потребе за уметношћу, уметничким предметима, (сликама, књигама, производима уметничког занатства) и позоришним представама као уметничком и јавном друштвеном чином, као предуслов да се један народ уведе у модерно доба. Постојећи ниво позоришне културе, (и културе уопште) који је у Панчеву стваран већ неколико деценија пре Вујића, био је истовремено једини начин да се српско друштво уведе у ново доба. Дакле, за неопходан напредак друштава и држава битна је култура, али и богати грађани, чиновништво, управа града, затим – школе, учитељи и ђаци..

Примери из Панчева и Сегедина подржавају претпоставку да су главни Вујићеви ослонци у сваком граду у којима  је припремао представе, били српска школа и црква. Затим богатији грађани, мецене, који су из родољубивих побуда финансирали припремање и извођење позоришних представа. Све остало је Вујић сам доносио и на лицу места компоновао у сценско-уметничку целину, односно представу. Тај позоришни пројекат ]е увек носио карактеристике услова којима је оствариван. У тај панчевачки „систем“ улазе и услови у којима сам Вујић живи и делује. Ту је „свободна трапеза и квартир“ код Давида Рајића, уствари бесплатан стан у црквеној згради и храна. Ту је и материјална помоћ Ј. Барића који сноси трошкове целокупне опреме „ко извершенију и украшенију мојега дела..“. У овај пројекат су укључена и деца Давида Рајића Стеја, Јеленка и Гоша, штићеница богатог трговца Давида Влаховића и други.

Тако је у Панчеву створен мали „породични театар“, који је основа за стварање градских, модерних  театара. Вујић је осећао да у овом граду постоје потенцијалне могућности за остваривање позоришта на српском језику, јер је театарска активност пре њега, иако на туђим језицима, већ била створила одређене позоришне навике и  публику.

Још не знамо које је представе Вујић приказао у Панчеву 1824, са Стејом, Јеленком и Гошом. Немамо податке ни о осталим учесницима, ни о ауторима дела, ни о делима. Стеја, Јеленка и Гоша су једини познати српски аматери који су играли у Вујићевим представама, после оних у Пешти. У сваком случају Вујићеве позоришне представе у Панчеву 1824. године, биле су прве представе на српском језику у нашем граду.

Оне су сигурно допринеле стварању позоришне традиције на српском језику, јер ће за њима уследити позоришни рад Димитрија Радуловића, а после њега ће Никола Ђурковић створити у Панчеву најбоље позоришно друштво у Срба, које ће од 1844. године приказивати представе у Панчеву, а 1847. године прећи у Београд и постати други професионални ансамбл у Београду. Оно ће отворити ,,Театер код Јелена“ па ће чак приказати и Вујићево прво дело ,,Фернандо и Јарика“ и то 20. и 24. фебруара 1848. године, под насловом ,,Дивљаци или Фернандо и Јарика.“ Биће то последња пошта већ покојном Вујићу који је умро у Београду 8/20 новембра 1847. године.

Случај јехтео да баш Никола Ђурковић, рођен и школован у Трсту, где је Јоаким Вујић превео своје прво драмско дело Фернандо и Јарика, ода последњу пошту Вујићу приказујући управо то дело.

(Фотографије: Историјски архив Панчево)

Милан Јакшић

(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)